24.04.2016, 09:21

Vredno ne čini čoveka vrednim samo u jednom mestu

Istinski vredno, jeste vredno posle dužeg vremena. U vreme nastanka ili pojave, vredno je i iz drugih razloga a ne samo zbog sebe. Ili, kako se često kaže, potrebno je da izdrži probu vremena... Jasno je da i dalje zavisi od drugih razloga a ne samo od sebe, ali manje. A sasvim je moguće i poželjno je, da kasnije bude vredno i iz razloga kojih nije bilo kad se pojavilo. Moguće je i da kasnije vrednost ima nešto na šta se u prvi mah nije obraćala pažnja, pa nije bilo ni pohvala ni pokuda. Bilo zbog vrednog kasnije a ne tada, bilo zbog promena koje zahtevaju ono što ranije nije zahtevano.

Pogledajmo našeg sugrađanina Dušana Mihajlovića! Bio je vrlo vredan, uspešan u onom što je radio, kako se tada govorilo: na funkcijama na kojima je bio. Kada je to prestao raditi (biti), smatran je vrednim zbog onog što je uradio, i to se dugo vremena redovno pominjalo. Glasno ili kroz zube! Posebno prilikom izbora novih predsednika Opštine, ili prilikom njihovih prvih ocenjivanja. Živa pažnja i nova vrednost, pridata mu je sa pojavom memoarskih „Povlenskih magli“. Ubrzo zatim, praktično je pao u zaborav. Dobrim delom baš zbog njih: nisu nudile mnogo očekivanih pikanterija, policijskih i državnih tajni, tuđeg prljavog veša... Mada bi im upravo i to, trebalo da prida vrednost! 

Bilo kako bilo, slabo ili nikako nije primećeno i pozitivno vrednovano, tada i kasnije, nešto čime je Dušan vredniji za Valjevo od dobrog dela onog po čemu se smatra vrednim. Pogotovu od „Dušančića“, koji su jedno vreme smatrani vrednim, popunili funkcije i otišli ne ostavivši naročitog traga! Uostalom, toga ima svuda i uvek, sa istim osobinama, ulogom, i vrednošću. Menja im se samo naziv, shodno onom čiji su... Vredno pažnje i uvažavanja, tada ali itekako i danas, jeste njegovo glasno i jasno protestovanje protiv svojevrsnog idolopoklonstva pred „Beogradom“ i „metropolom“. Zadovoljstvo time što nam iz njih povremeno i nakratko dolaze „krupna imena“ kako bi nam „otvorili oči“ i pohvalili našu vodu i vazduh, i zahvalnost prema onima koji su ih pozvali! Dobrim delom, i uverenje koje razumno podstiču, da im je upravo to posao...

Razume se da je to takozvana negativna strana onog bitnog ili pozitivne strane, od „Mladih istraživača“ do Moderne galerije: zalaganja za stvaranje i uvažavanje novog i vrednog, nastajanja „krupnih imena“ ovde! Pa i njihovog kasnijeg „izvoza“ u Beograd i veliki beli svet, umesto stalnog veličanja ovde stvorenog, ali davno. Uz stalno, da ponovimo, preterano veličanje stvorenog i stvaralaca drugde, pogotovu ako se u njemu i kod njih na bilo kakav način pominje Valjevo. Pa i na štetu ostalog i vrednijeg! „Kad dođeš u bilo koji grad“, ni slučajno nije na nivou nekih ranijih Bećkovićevih radova... I uz minimalizovanje ako ne i ignorisanje, upravo stvaranog ovde. Pa i stvorenog od strane ovdašnjih ali drugde, ali nedovoljnog da se ogreje na njegovom suncu!

Kako je samo malo bilo interesovanja za gostovanja mladih i uspelih u belom svetu, pre neku godinu u Gimnaziji! Kakva je poseta književnim večerima ili izložbama, ovdašnjih? Obratimo pažnju na stalno ponavljano, posebno vidljivo na književnim večerima, iskreno ushićenje kad posetilac sa strane kaže kako nije prvi put u Valjevu. Ili kako je srećan što je došao prvi put... Kaže iz čiste kurtoazije, bon-tona! A posle toga praktično i nije važno, šta će i kako reći.

Ljubitelji krupnih reči koje su davno stekle pravo građanstva, rekli bi da je Dušan ovim (i praktičnim aktivnostima), bio protiv duha palanke. A pošto taj duh nije svojstven jednom mestu (pogotovu ne samo Smederevskoj Palanci), ovo što kod njega ističemo kao vredno ne čini ga vrednim samo u jednom mestu.