06.05.2016, 09:25

Zbogom proletarijatu!

Garantovano nismo „narod najstariji“ a ni „nebeski“, previše nas je i za „ostatke zaklanog naroda“. A da smo prilično „mimo sveta“, nije neverovatno. Lepo bi bilo da smo to kao „pesma među narodima“, ali nismo. Ukoliko ta pesma nije tužbalica...

Pogledajmo minuli Prvi maj. Sindikat se pametno setio da ne organizuje ništa, akamoli proteste. Da ne kvari slavljenje Uskrsa? Ma jok, nego da se ne vidi koliko su njegovim potencijalnim, ali ne i aktuelnim, članovima važniji šarena jaja i roštiljanje! Sindikat postoji i nešto znači samo na papiru zakona i kolektivnih i posebnih ugovora. U firmima za ruku dovođenih, subvencionisanih i tetošenih „investitora“, često ni tako! Da budemo sigurni u napuštanje doskorašnjeg mrskog socijalizma, otišli smo u poodavni kapitalizam...

„Predsednik svih građana Srbije“, vrlo sklon kurtoaziji i prema optuženima za genocid ako su negde „podržali našu stvar“, nije našao za shodno da uz čestitku za Uskrs, čestita i Prvi maj. S pravom, radnici za njega, i nisu naša stvar...

Sa prestankom socijalizma, prestalo je i postojanje poslodavalaca i posloprimalaca! Sindikat je ostao, po inerciji. I čelnici nisu primetili da državu, radničku klasu više ne zanima ni njen ministar za rad. I dalje su okrenuti njoj i traženju svoje „reprezentativnosti“, ne radnicima. Tako da, normalno, ni radnici njih ne traže. Ranije razmaženi „pravom na nerad“ (punim zaposlenjem i stalnošću zaposlenja) a sada napušteni od svih, napustili su i sami sebe! Daj šta daš, leba i s leba (rijalitija), roštiljanje jednom ili par puta godišnje...

Zaboga, ima i onih kojima je gore i u koje mogu lako preći. Ne samo nezaposlenima prevremeno penzinisanima sa malom penzijom nego i prekarijatu: privremeno zaposlenima, zaposlenima bez uplaćivanja doprinosa za lečenje i penziju i „povezivanja radnog staža“. Nema govora o nekadašnjem: Zbogom, proletarijatu! Ako sin radnika ima šansu da postane poslodavac, klase više i ne postoje. Da sada to postane ili samo visoki službenik ili pripadnik inteligencije školovanjem, sve više je čista apstrakcija. I uopšte da se školuje, što je neprocenjiva šteta i za društvo i državu zbog izvanredno nadarenih i sklonih na napore, posebno prisutnih u nižim slojevima. Ako zbog toga radnici i sinovi (a tek kćeri!) trpe i pate, to je zbog neobaveštenosti. Kako se ne priča samo za Uskrs, takvima je i zagarantovano carstvo nebesko!

Ili smo „mimo sveta“ zato što i nemamo ono što on ima: kapitalizam, najamne radnike, radničku klasu? Otuda ni slabosti današnjeg kapitalizma, na koje ukazuje i papa Franja? Ne treba nam ni ono što predlaže Savet stranih investitora: da se zakonska regulativa Srbije koja se odnosi na ustupanje radne snage, uskladi sa dokumentima Međunarodne organizacije rada (šta to beše?), i EU. Pre svega obezbedi fleksibilnost tržišta rada i sigurnost lica koja nastupaju na tom tržištu.

Svi smo ne samo Srbi i pravoslavci nego i privatnici, kapitalisti.., uvijeni u celofan „preduzetnici“. Što da ne, po našim shvatanjima i tako „svi nešto rade“, svi nešto „preduzimaju“. Ne pita li prijatelj prijatelja, posebno kad ne slušaju supruge: „Radiš li nešto?“