30.05.2016, 10:07

Lepo je biti solidaran, ako to nije rizično

Što bi rekli stari: „Čast i čest, svima koji učestvuju u aktuelnim humanitarnim akcijama tipa utakmica, koncerata, slanja SMS-a!“ A osobito onima koji ih iniciraju. Ali bi to još više rekli za mnogo drukčije humanitarne akcije, i prigovorili da ih je nedovoljno! Tako da humanost i solidarnost svode na jedan, i to blaži oblik. Bezopasan, bezbolan, mali izdatak za ulaznicu koji se usto kompenzuje, vrlo prijatnim ili zabavnim. Uostalom, na koncerte i utakmice, i tako se ide! Za SMS nema takve kompenzacije, ne vidi se ni da je poslata, ali nije ni skupa... Pogoduje i onima koji nisu tako humani: zaboga, pa ne možemo svi stati na stadion gde se igra humanitarna utakmica! Odnosno u salu u kojoj je humanitarni koncert...

Zaslužuju li i kakvu solidarnost, primera radi, zaposleni u „Juri“?  Izgleda da ne zaslužuju, njihov položaj nije neočekivan. Ma koliko bio  čudan! Malu nuždu mogu vršiti najviše dva puta u toku radnog vremena, veliku nikako, ne mogu izaći s posla ni ako im je dete iznenada u bolnici na operacionom stolu, moraju zaboraviti na reč „sindikat“. Treba li da kažemo: tražili ste (bilo kakav kapitalizam i „investitore“), gledajte? Mi izvan „Jure“ i njihovog položaja?

Zar nije čudno i neočekivano, pa i neprijatno ako ne i sramno, da u našoj državi i naciji bude tolika skromnost? Zapravo jad i beda, iza nje? Da su spremni na sve zarad trideset pet hiljada mesečno, uredno, umesto onog ranijeg, „kod Kineza“? (O režimu kod njih i drugde, mrtva tišina!). Zar nije čudno i neočekivano i prihvatanje takve skromnosti od strane drugih, koji nisu u istoj poziciji. Danas i u Evropi, ne u afričkoj zemlji istovremeno pogođenoj višegodišnjom sušom i plemenskim ratovima!

Sasvim je normalno da su u strahu velike oči, da su dugo nezaposleni presrećni kad se bilo gde i kako zaposle... Na drugoj strani, onaj ko je iz belog sveta došao da ovde ostvari veći profit nego što bi mogao u svojoj zemlji ili nekoj trećoj, isti normalno ostvaruje „ceđenjem“ zaposlenih. Ali zašto je normalno slabo interesovanje ostalih? Člančić-dva u jednim novinama, i ništa. Nikakvog odjeka u drugim novinama, osobito onim koje su pune „odjeka i reagovanja“. Toliko odsustvo brige (ljubavi!) za bližnje, solidarnosti... Kod građana, javnih radnika, sveštenika, ne kod vlasti koja šalje inspekcije ali nije teško predvideti njihove nalaze. Nisu li ti spasioci s neba, „strani investitori“, ne samo moljeni nego i plaćani da dođu?  

Šta mislimo mi ovdašnji, prolazeći pored sugrađanina koji štrajkuje glađu dreždeći ispred Okružnog suda? Uspemo li da jednim pogledom (ako ga uopšte bacimo), pročitamo kakva mu je muka? Kuda vodi toliko „gledanje svog posla“, bukvalno? Zar danas i u Evropi očekivati samo od Boga i jednog čoveka (ne znači li to malog boga?), da sve vidi i postavi na svoje mesto?

Uklanjanjem takvih „slučajeva“, čemu je bitna pretpostavka samo energično i stalno ukazivanje na njih i protestovanje, bilo bi i mnogo manje razloga za humanitarne akcije i solidarnost, koje slavimo! Uzgred, koliko je vremena i truda trebalo za organizovanje skorašnje fudbalske utakmice? Uredno i adekvatno plaćeni, normalno, više bi odvajali i u odgovarajuće fondove... Ali lako je biti uz nekog, a pritom ne i protiv nekog. Toga nema, ako treba biti uz radnike „Jure“! Čiji je „slučaj“, samo vrh ledenog brega.

Nije ovo poziv da se čini što čine Grci, Francuzi, Belgijanci.. ali jeste poziv da se o tome razmisli! Kako to da kod njih stalno ima protesta i to žestokih, a standard i radno zakonodavstvo su im neuporedivo bolji? A pogotovu je poziv da se manemo stalnih priča kako smo nešto izuzetno. Normalno, u pozitivnom smislu...