03.07.2016, 12:17

Vinogradu treba i motika, ne samo molitva i subvencija

Nesporno je važno da li je vlast, aktuelna i potencijalna, „za Evropu“. Ali je važno i da li su za nju građani, njihova većina! Ne samo što od toga zavisi ko će biti vlast, nego i kako će im biti u Evropi, i kako će sa njima biti tadašnjoj vlasti i tadašnjoj Evropi! A bojazan od Evropske unije dobrog dela naših ljudi, a posebno onih sa sela, prilično je poznata. Zna se i da je mahom u pitanju nepoznavanje onog što ih u njoj čeka, kao i pogrešno poznavanje. Navodna zabrana da peku rakiju, gaje i kolju stoku za svoju potrošnju!

Tu je i još uvek slabo poznavanje Evrope, otuda razumljiva bojazan od nepoznatog. A racionalna bojazan, koja je najmanja, bila bi od superiornosti tamošnjih „seljaka“. Iracionalno objašnjavane obilatim subvencijama od tamošnjih bogatih država i same Unije, mada se već „češemo“ o njene predpristupne fondove! S tim što će subvencija i dalje biti, ali ne i prelevmana odnosno zaštite „domaćih“ od konkurencije „stranih“. Ili će ih biti, ali samo od onih izvan Unije... U svakom slučaju ta superiornost se slabo ili nikako ne objašnjava drukčijim odnosom prema radu, uključujući odskora pominjani a neobjašnjavani „protestantski moral“.

 

Pogledajmo neradne dane, kod naših pravoslavaca-seljaka! Nimalo teško upoznavanje istih, pokazuje da tokom juna imaju „crvena slova“, nedelje kao sedmični dan i „petke pred praznike“, najmanje petnaest takvih. Za praznovanje ili za odmaranje, ali nikako za rad „u polju“! A „golim okom“ se vidi da upravo u tom mesecu imaju razloga da tamo rade više nego u bilo kojem. Oranje, sejanje, sađenje i kopanje u bašti, odgovarajuća prskanja pesticidima i herbicidima, prihranjivanje i zaštita, žetva, kosidba... Uz stalno „gledanje u nebo“, a ne samo u crkveni kalendar, oscilovanje između suvog i blatnjavog zemljišta, pošto je jun kod nas najkišovitiji ali i dosta vruć mesec! Ali oni, rečeno njihovim tradicionalnim rečnikom: u junu više „varuju“ (veruju  praznujući određene dane), nego što rade...

 

Dosta neobičnog, za današnje vreme i uopšte! Hranjenje domaćih životinja i živine, od čega mnogi imaju više koristi od rada u polju, pritom ne podleže „varovanju“. Nemaju ništa protiv ili ne vide ništa bezbožno ni u činjenici da se izvan „polja“ svuda radi. Da to čine i oni među njima koji žive na selu, a zaposleni su u gradu. Neverovatno ali istinito: to za njih nije rad, i dotične smatraju ispravnim pravoslavcima! Na pitanje zašto misle kako misle i toliko „varuju“, odnosno ne rade ono što im je glavno, odgovor nemaju. Ili se svodi na: „tako je oduvek, tako su radili i naši stari“. Ignorišući očigledno: da neprekidno „rade“ drukčije od „starih“, i u polju i kad sede ispred televizora, razgovaraju mobilnim... Uprkos „prozoru u svet“ i „pravu da znate sve“, svet je njihov svet. A rad je ono što radi „seljak-čovek“, zbog čega „država“ treba da ga štiti i podržava.

 

Bez obzira na sve, pa i što u poljoprivrednoj i izvedenim delatnostima, njega sve više nadmašuju ne samo krupni zemljovlasnici nego i „seljaci-vikendaši“, kod kojih „varovanja“ nema. Ali u tome mu pomaže mnogo šta, takođe anahrono. Pre svega insistiranje na tradicionalnom kao osnovi i skoro jedinoj sadržini nacionalnog, što vodi popriličnoj narcisoidnosti. Može se za nju imati razumevanja zbog vekovnog ugrožavanja nacionalnog, ali ipak je narcisoidnost! Mi smo merilo svih stvari, mi idemo svojim putem a svet neka ide kuda i kako hoće!

 

Bez gledanja onog oko nas, bez uvažavanja očiglednog: „svetsko selo“ je sve dalje i dalje od našeg sela! Da se uspešni oslanjaju na uspešne a ne na „svoje“, pogledajmo etnički pa i rasni sastav reprezentacija na Evropskom prvenstvu, na koje se naša nije plasirala... I bez razmišljanja o onom što sledi iz stalno slušanog i govorenog, pojačavanog aktuelnim i prilično agresivnim „povratkom korenima“: ako je Bog jedan i svih ljudi, zašto (da li) samo od naših pravoslavnih seljaka traži da ga poštuju tako što često neće raditi? Da samo za njih ne važi načelno: „Šest dana radi, a sedmi dan posveti Bogu Gospodu svome“? O tome bi naglas morali razmišljati i odgovarajuća uputstva nuditi, i oni koji se u hrišćanstvo i pravoslavlje razumeju mnogo više od naših seljaka. I svi koji lamentiraju nad „propašću sela“, ne shvatajući da nije moguće u tradicionalnom obliku. Tačnije, da gao kao takvog, i nema!

 

Udeo ovakvih seljaka sa ovakvim mentalitetom u ukupnom stanovništvu, plus oni koji su u gradu a sa istim mentalitetom, usto proizvodnja zdrave hrane kao naša strateška orijentacija.., ovakav odnos prema radu čini vrlo ozbiljnim. Ne samo „privatnom stvari“, izrazom neprikosnovene slobode da svako radi kako hoće! Ovo je i jedan od pokazatelja brojnih problema oko ulaska u Evropsku zajednicu, a i posle ulaska.