17.09.2016, 08:28

Stalno se kuka na popularnost nekih, a ko populariše one druge?

Šta je, uopšte, osobito posle izbora rado pominjana „popularnost“? Nije teško videti: izvedena je iz latinskog populus, što odgovara našem „narod“. (Ne u etničkom nego svakodnevnom smislu, kao širi slojevi). Popularan odgovara „latinskom popularis, engleskom popular, francuskom populaire: narodni, narodski; pisan za narod, pristupačan i razumljiv širim slojevima“. U tom smislu popularan je svako o kome se stalno govori i piše. Nije važno kako! Tek potom i nimalo korektno, dolazi ono što takođe navodi Vujaklijin rečnik: „omiljen u narodu, koji nalazi odziva u narodu“. 

 

„Popularni“ se izjednačavaju sa uvaženim, odnosno poštovanim i uglednim. Pogrešno, već time što su drugi, poznati znatno manjem broju! Uporedimo poznatost ne samo Vučića i Vladimira Kostića, nego i Cece i ovog drugog! A potom što su poznati po nimalo diskutabilnom... Usto je poštovanje, kao i čast ili poštenje, reč koja je poprilično izašla iz upotrebe. Ne iz mode, ono što iz nje izlazi delom odlazi u klasiku! Jednostavno, takozvani slom vrednosti (prestanak važenja starih, s tim što tek treba videti počinju li važiti nove), čini svoje... Pomenuta značenja, kao i razlozi za pristupačnost odnosno omiljenost ili poštovanost (takođe nisu isto!), stalno se brkaju.

 

O razlikama i razlozima obično se ne govori, ni pri komentarisanju sondaža javnog mnjenja. Ispada da je prisutan, istovremeno i omiljen. A „normalno“, i poštovan. Da se može biti prisutan, a ne i poštovan nego predmet zavisti, nema ni reči! A trebalo bi, nazivanje pojedinca ili grupe „popularnim“, nije konstatacija ili informacija. Zbog prethodno rečenog to je pozitivno vrednovanje, i poziv da se prema „popularnom“ zauzme pozitivan stav. Sa svim što sledi! Zato nije zgoreg malo „cepidlačenja“.

 

Pre svega, ugled ne uživaju svi koji uživaju popularnost! Popularnost sledi funkciju, nosiocima nekih funkcija je zagarantovana. Ali kad „siđu“ sa funkcije, silaze i sa liste popularnih... Vučić je nužno popularan, kad mediji zbog njegove funkcije i još ponečeg, izveštavaju o svakom njegovom koraku. S tim što mu više zavide, nego što ga poštuju. (Osobito intelektualci). Na drugoj strani, poštovani često uopšte nisu popularni. Poznati su uskom krugu, za poštovanje nije dovoljno postojanje vrednih poštovanja. Nužno je i postojanje sposobnih za samo prepoznavanje vrednog, dok je prepoznavanje popularnog veoma lako... A ni trajanje popularnosti, nije zagarantovano. Ni u prvom smislu: prema popularnom često se oseća zavist, neuspeh i „pad“ potajno mu se žele.

Društvene mreže tako pokazuju da Novak posle poraza od Kverija, nije „popularan“ kao ranije. Ništa neobično, uspesima je mnoge donekle „usrećio“! Riskantno po sebe: primanje usluga, većih nego što se možemo nadati da vratimo vodi licemernoj ljubavi a stvarno trajnoj mržnji (Hobs). Pogotovu kad zavidiš onom ko je ostvario nešto što si i sam mogao da si se trudio kao on, tako da se on lakše okrivljuje nego poštuje. (Setimo se: „Pošten čovek, ne može biti bogat!“).

Druga stvar je što se popularnom ne mora zavideti: ne vidi se da je zaslužan za to što ima. „Bog mu je dao a ljudi mu nisu oteli!“. Koliko njih misli da nije Nikolić (SNS) pobedio, nego je Tadić (DS) izgubio? Posebna je priča i zašto ili na čemu se zavidi! Na mnogo čemu, pa i onom što je mogao i smeo ono što sam ne možeš i ne smeš, a hteo bi! „Slobi“ su mnogi koji su se osećali stalno zajebavanim, zavideli (i uredno glasali za njega), što „Zajebava ceo svet!“. Podrazumeva se izbegavanje javnog ispoljavanja zavisti, nekada se čak kamuflira ispoljavanjem poštovanja. Naravno, neiskrenog!

 

Poštuje se ličnost, lični kvaliteti i zasluge. Zbog njih se retko zavidi, vidi se ili oseća da ih je teško steći, a i slaba su konkurencija popularnima!  Uglavnom se poštuje ko je ostvario ono što sam ne možeš (heroji i sveci, pogotovu), i za šta ti se čini da je cenjeno trajno i od svih. Predmet zavisti su funkcija, imovina, veze i poznanstva.., ono što se u principu može steći. Zavist je otuda često odbrana i samoobmana, onaj kome se zavidi kriv je što ima. Onaj ko nema, teši se da nije kriv. Pošten čovek ne može biti bogat, a ni manipulant! Poštovan takvim ostaje i posle neuspeha ili „pada“, pogotovu ako za njih nije kriv.

Poštovanje se ispoljava i na svoju štetu, recimo priznanjem svoje nesposobnosti ili nekompetentnosti. A osobito je vidljivo kad poštovani nije popularan ili je čak nepopularan, tako da ispoljavanje poštovanja prema njemu, i „nije baš pametno“. I uvek je sa merom, odnosno bez isticanja sebe... Razume se da i prema poštovanom, može biti zavisti! Ali ne zbog osobina ili ličnih kvaliteta, nego jednostavno što je poštovan. Zbog ugleda koji uživa, „fame“ ili poznatosti. Mnogi to žele imati, ali ne po cenu kvaliteta i ponašanja koji su predmet poštovanja! Vredno kod njih, vide kao sebi vredno. Ako ga ima u pitanju je materijalno, novac ili izrazivo novcem... U tom smislu odavno je primećena ljutnja mnogih bogatih, što novcem ne mogu kupiti baš sve. Osobito ugled, i poštovanje...  

 

Poštovaoci poštovanih jesu i sami donekle poštovani, s tim što im do toga nije stalo. Sa zavidljivcima i usto zavisnima od „popularnih“, nije tako. Pogledajmo „imidž“ Vučićeve okoline! Ko su i šta su bez njega, zna se! A šta je on za njih? Veoma popularan i poštovan dok mu „dobro ide“. Razlog više da mu u slučaju ozbiljnijih teškoća ali i nedovoljnih „nagrada“, brzo okrenu leđa...