31.07.2016, 14:01

Matematika još ne laže, a dokle ne znamo

O izložbi „Necenzurisane laži“, sve je rečeno? Sa obe strane, organizatora i „eksponiranih“? Ima i ponavljanja, ne samo radi „naglašavanja“ ovog ili onog, nego i „uključivanja“? Ipak, ima još šta da se kaže. I ne samo hoće li novo „Putujuće pozorište“, krenuti po Srbiji? (Vučićeve birače cenzura ič ne zanima, a one čije mu odsustvo simpatija očigledno smeta i ovo je dovoljno odbilo. Potrebe organizatora, nešto su drugo). Ljudske i društvene pojave nisu kakve ih želi naša normalna potreba za uprošćavanjem. Svesno pojačavana od onih koji žele da njihovo viđenje istih,  ako baš ne može biti jedino, onda bar „pravo“!

Dovoljno je isticano: ako se želelo pokazati odsustvo cenzure, dovoljna je  izložba objavljivanog u medijima, a nepovoljnog po vlast. Bez nazivanja „lažima“, jer izloženog ne bi uopšte (akamoli toliko) bilo, uz prisustvo cenzure... Zanima nas zato „laž“, ta suvišna i nepotrebna (dis)kvalifikacija, s obzirom na pomenutu nameru organizatora! Pritom nećemo ulaziti ni u takođe isticano: mnogo šta (ili bar štošta) na izložbi nije „laž“. Ili ničim nije pokazano da jeste osim kvalifikacijom u nazivu... U pitanju je nešto drugo i vrlo prisutno na izložbi, lako vidljivo i „čitljivo“. To je kvalifikovanje „lažima“ i karikatura odgovarajućih ličnosti iz vlasti. Osobito jedne, vrlo prisutne u medijima bez obzira na njihovu političku obojenost i u našim životima.

 

Otkad i gde, karikature mogu biti „laži“? -Mogu biti manje ili više likovno uspele, isticati manje ili više od lika ili gesta (stava), biti više ili manje zajedljive... Mogu se deliti i na „bezazlene“ i „otrovne“, nekoga mogu da ljute a neko se (De Gol) oseća počastvovanim što je predmet pažnje poznatog karikaturiste. „Laži“ mogu biti samo u svesti onih koji ih karikaturama smatraju jer se razlikuju od fotografija. A tada je karikatura nemoguća, i nepotrebna! (Uzgred, kao i celokupna likovna umetnost koja nije „realistička“). 

Laž (i istina) odnosi se samo na sudove (tvrdnje), i naziv izložbe imao bi smisla samo u odnosu na deo izložbe. Na negde objavljene tekstove i njihove naslove, i isključivo sudove u njima! I obavezno uz nekakve dokaze zašto nisu istiniti, zašto sudovi o ličnostima i događajima nisu adekvatni tim ličnostima i događajima, tako da su „laži!“ Uz još jedno ograničenje, takođe vrlo bitno: stavovi o ličnostima i događajima u tim tekstovima i njihovim naslovima, izvan su podele na istiniti-lažni! Stavovi su naziv za nečiji pozitivan ili negativan odnos prema nekom ili nečem, „narodski“ ili uprošćeno: voli to ili ne voli, sviđa mu se ili ne sviđa... U tom pogledu su bliski ukusima, a „O ukusima ne vredi raspravljati!“. Sa namerom da drugu stranu ubedimo kako treba da napusti svoj i prihvati naš ukus, odnosno stav...

Prilično cepidlačenje? Naravno, ako napustimo potrebu za uprošćavanjem. Ili ako osećamo neku drugu potrebu, konkretnije vrste i veće snage. Primera radi, prisutnu kod tvoraca ranijeg Krivičnog zakonika, koji je slavnim članom predviđao „dobru porciju“ (kaznu), za „neistinito i zlonamerno prikazivanje“ nekog ili nečeg iz tadašnje stvarnosti. Pošto se malo ko osećao obaveštenim i kompetentnim da „istinito“ sudi o stanju privrede i vanprivrede, umesnosti rezolucija i odluka krupnih imena i foruma.., zanemarivši realnu mogućnost da mu nadležni „zavire u motive“ i među njima nađu „zlonamernost“, osećao je i ćutanje kao zlato. Ili, što je praktično isto, izbegavanje tvrdnji... Time je tužiocima i sudijama, konačno vlasti, bio olakšan posao. Onaj kome se sudi ne samo što ima običaj da se brani, nego nekad mora imati i branioca na teret države. Suđenje je zato, uvek, poprilično cepidlačenje!

 

Tako je i sa Izložbom. Bog im je dao a ljudi dozvolili (birači izabrali), da istinom i laži, nazivaju šta im i kad im, zatreba. Što da ne, kad i doktorima nauka postaju, kad ili (i) ako im zatreba! A ti građanine ćuti, i gledaj svoja posla! Pošto je na snazi „necenzurisanje“, pustiće te da laješ (pričaš, pišeš, crtaš).  A kad za to vlast i bliski vlasti počnu tvrditi da spada u „laži“ i to isticati na vidnim mestima i pozivati na gledanje, vidi šta ćeš! Ako ćutiš i gledaš svoja posla, tvoja stvar. Mnogi će reći da je i to cenzura samo tvoja, samocenzura. Ali kakva bi tek cenzura bila, kad bi te vlast terala da ne ćutiš?