19.09.2016, 13:50

Izgleda da će se prosvetari sa nostalgijom sećati Verbića!

Više je razloga da se novim vladama daje sto dana kako bi pokazale šta nameravaju i umeju, pre no što se krene sa njihovim ocenjivanjem. Neke vlade odnosno ministri to pokažu i znatno ranije, omogućujući i zahtevajući pozitivnu ili negativnu ocenu. U slučaju aktuelne, za ovu drugu ministar prosvete već nudi razloge!

           

Prvi, koji je izazvao više pažnje (ne koliko zaslužuje!), jeste ideja o ocenjivanju nastavnika od strane roditelja učenika. Zvaničnom ocenjivanju, jer nezvaničnog uvek ima, i sa obavezujućim posledicama umesto dosadašnjih neobavezujućih. Razmislimo na vreme i pre njenog ostvarivanja: na osnovu čega će roditelji ocenjivati? Zna se, na osnovu posrednih, a ne neposrednih iskustava. Onog što im o nastavnicima budu pričala njihova deca, drugi roditelji, i „čaršija“. Slobodno se može reći odnosno dodati: često i dobrim delom, na osnovu „rekla-kazala“, „Radio-Mileve“. A tek: šta će ocenjivati?

 

Srbijanka Turajlić nije ovih dana u „Danas“-u  otkrila novo, samo je (po običaju) na njega skrenula pažnju i stvari nazvala njihovim imenom: iz niza takođe poznatih razloga, većina roditelja za svoju decu od nastavnika očekuje i traži petice! Ne znanje, pogotovu ne blaženopočivše, za prigodne trenutke i odgovarajuće dokumente rezervisano, „vaspitavanje“. Normalno, i jedno i drugo sudove roditelja čini vrlo ličnim... I kakav će biti odnos ovog elementa „evaluacije“, u odnosu na onaj stručnih tela? Izvan škola, pa i u samim školama?

           

Drugi razlog, koji izgleda nije izazvao nimalo pažnje, jeste ono što se prosvetarima daje, kompenzacija itekako uzimanom prvom idejom. To je ministrova ideja o „klasama“ nastavnika. Nešto nalik na nekadašnje razlikovanje „običnih“ i nastavnika koji su imali status pedagoških savetnika, normalno, i dodatak na platu. S tim što bi sada „klasiranje“ obavljano unutar kolektiva, a ne izvan njih kao ranije. Sasvim je opravdano i poželjno razlikovanje prosečnih i nadprosečnih (ispodprosečni bi trebali da „lete napolje“).

Opravdano je i izvesno vraćanje na „samoupravljanje“, odnosno participiranje kolektiva u odlučivanju. Ali šta sa participiranjem onih izvan kolektiva, zainteresovanih, stručnih i neuključenih u normalna deljenja i grupisanja unutar kolektiva? Svakako i roditelja, kojima nedostaje stručnost ali nikako zainteresovanost i neuključenost? Uostalom, čemu njihovo ocenjivanje nastavnika? Ali je neopravdano, štetno i opasno, ovo ko zna koje po redu, ignorisanje lošeg materijalnog stanja prosvetara i njihovih škola. I umesto rada na njegovom poboljšanju, „bacanje koske“ prosvetarima. Ovog puta ne da je glođu (u maglovitoj budućnosti je neka povišica, bez neophodne preraspodele budžeta), nego da se oko nje međusobno glođu! Uživaju u novom „pravu“, iluziji da su neko i nešto ko se o nečem važnom pita...

Prilično pametno, jer u dosadašnjim iluzijama izgleda da ne uživaju. Jesen je i početak školske godine, a bez uobičajenog štrajka ili najave štrajka? Ohrabrujuće? Da, pod uslovom da se prosvetari nisu okrenuli „tihom štrajku“. U prevodu: „Niko ne može da me plati toliko slabo, koliko ja mogu slabo da radim...“.

           

Naravno da ovo nije žal za Verbićem, ni poziv za njegov povratak. Njegovo pominjanje samo je podsećanje da nije imao ovakvih radikalnih, a vrlo problematičnih ideja. Pa i da je „pao“, jer bez pomenute preraspodele, nije ni mogao prosvetu zaista da menja.  Žal je za činjenicom da se kod nas stalno i svuda kreće od početka, kao da ranije (u ovom slučaju ranije ministarstvo), nije ni postojalo! Ili kao da ništa nije radilo? Umesto preispitivanja ranijeg, i nadovezivanja na ono u njemu koje to zaslužuje...