05.02.2017, 11:01

„Narod nije kriv“

Ovo je jedan od najčuveniji iz reda često glasnih, a još češće podrazumevanih sudova kod nas. Naravno na račun nas! Nekada je premisa za druge sudove, a nekada je sud-zaključak iz drugih premisa. Verovatno i najkrupniji, jer se oglušuje o prastaro pravilo da niko nije sudija u svom slučaju. Da ga prihvatimo, pa da pogledamo šta iz njega sledi!

 

Pre svega, nije baš pametno reći, ko nije kriv. Prećutno, to je prihvatanje postojanja krivice i poziv na traženje pravog krivca! (A ne ono što želim: zahvalnost jer sam siroti narod uzeo u zaštitu). Samo opravdavanje naroda, takođe je "felerično". Koja je pretpostavka za nečiju krivicu, tako da bez nje krivice nema? Zna se da je okrivljeni odgovoran za svoje postupke. U ovom slučaju narod nije kriv, jer nije odgovoran za svoje postupke!!! A zašto okrivljeni nije odgovoran, da nije jer je maloletan? Narod je maloletan!!! (Druga je stvar što postoje posebna suđenja za maloletnike). Da nije pravno nesposoban, fali mu poprilično "dasaka"? (Ne treba se igrati onim "Narod, najstariji!"). Lepo Boga mi, da narod ide u specifičnu zdravstvenu ustanovu?!   

 

Druga, zapravo dve mogućnosti isključivanja krivice, jeste za slučaj kada su isključene prethodne, ovde do zla Boga neprijatne. Okrivljeni, iz vrlo jakog razloga, nije bio svestan šta čini... Zanemarivši da i tada neke odgovornosti ima, primenimo ovo na naš narod. (Na druge to prećutno pa i izričito primenjujemo, s tim što ih ne oslobađamo krivice). Bože sačuvaj i sakloni! Neugodno je i samo pitanje kako jedan narod, nije važno kakav je (a "zna se" kakav je naš!), može ne biti svestan svog postupka... Dotični je bio pod pritiskom? (Fizička prinuda, pre svega). Zar je naš narod iko mogao toliko "pritisnuti", da ne zna šta radi?

 

Otkud uopšte ovo govorenje o krivici ili nevinosti? Naravno da nije reč o postupcima "naroda". Kao ogroman skup on nikad niti šta čini niti propušta, tako da nije ozbiljno govoriti ni da je kriv ni nevin. Radi se o postupcima pojedinih pripadnika naroda, zbog kojih se nenamerno ili namerno, govori o krivici ili nevinosti naroda. Ali kojih pripadnika, da govorenje o krivici donekle ima smisla, ne bude besmisleno pa i zlonamerno? Nikako onih koji su kažnjivo učinili kao ti i ti pojedinci, i koji za to i odgovaraju kao ti i ti pojedinci. Druga stvar su pojedinci na propisani način od naroda izabrani i ovlašćeni, da u ime naroda ili kao njegovi legitimni predstavnici tačno određeno čine i ne čine. Tada i samo tada, može se govoriti i o krivici naroda! Čega je već bilo, posle rata je nemački narod podvrgnut procesu denacifikacije. U protivnom, vraćamo se na njegovu maloletnost, pravnu nesposobnost, nesvesnost...

 

Zna se da narod od izabranih očekuje da ako zatreba, budu i žrtveni jarci. Zna se i da oni to ne žele, perući ruke i od učinjenog upravo po njihovom naređenju ili propuštanju drukčijeg naređenja. Nije teško videti ni razlog za njihovo (osobito miloševićsko): "Narod nije kriv!". Jeste "podilaženje", populizam.., ali i pokušaj, detinjast ("dečji" je ozbiljnije), da se sa sebe skine krivica. Ko još okrivljuje "narod"? A kad narod nije kriv a ja sam, normalno, pripadnik naroda, onda nisam ni ja kriv! Ako baš "navali sila" pa me okrivljuje da jesam, zar to nije i okrivljavanje naroda? Kad smo od onih koji ovo rado kažu, posle toga čuli razumno: "...nego sam kriv ja (ili taj i taj)“?