18.02.2017, 11:28

Ne mora kao u Rimu, a i nismo Rimljani

U razmišljanjima na temu pravca u kome možda idemo ili kuda bi nas neki garantovano hteli i mogli odvesti od mlade i slabe demokratije, ne moramo mnogo lupati glavu. U pitanju je diktatura! Isto važi za ono još važnije: šta činiti da ostanemo na željenom pravcu. Istorija jeste učiteljica života, pod uslovom da želimo da učimo! I malo "prelistamo" u glavi ono što smo svi učili u školi. Nažalost, obično samo za ocenu...

 

Pogledajmo u tom svetlu počesta strahovanja od diktature u slabim demokratijama, pojačavana zbivanjima u Turskoj! Izvorno (u starorimskoj državi) ali kasnije i danas, diktatura je vlast najvišeg službenika sa neograničenom vlašću (Vujaklija). Nesputavana pravom, neograničavana drugim imaocima moći... Ali izvorno i izvedeno nisu isto i ta izvorna diktatura uopšte nije bila loša! Ko bi i danas dovodio u pitanje tadašnje: "Spas otadžbine je najviši zakon!" Diktatura je "u izuzetno teškim prilikama po državu" birao Senat. Bez predizborne kampanje, i što je najvažnije, na šest meseci. Kratko? Možda, ali dovoljno da se vidi "kvalifikovanost" dotičnog. Ako je nema, diktator je neko drugi...

 

Kakve veze ovo ima sa današnjim vremenom i Rimska republika sa Turskom, Srbijom ili nekom trećom državom? Koga danas i gde imenuju za "diktatora"? Nigde, ali veze i to debele ima! Pre svega, uvek ima "dilbera" (što bi rekao Basara), koji bi voleli da vladaju bez ograničenja.

 

Pravom, "kohabitacijom", podelom vlasti, vladavinom institucija, intelektualaca, novinara, koječijim "zvocanjem". Normalno, i vremenskog... Zatim, dilberi su dobri đaci istorije. Ako nema ozbiljne opasnosti po državu ili izuzetno teških prilika, valja ih izmisliti. I ne mora, država je toliko vredna da je svaka opasnost vrlo ozbiljna! Narodu stalno ukazivanom na nju, dovoljno je ponuditi i  pomalo zaboravljenu kao novu. Ili malo stare i malo nove! Tako Erdogan kombinuje stare Kurde, i nove ISIS i Gulena. Mi kombinujemo stare ustaše i nove "samoproklamovanu republiku" i Soroša. Izuzetno teške prilike su stalne: korupcija, reforme, bankrotstvo države, da i ne pominjemo prestanak partijskog zapošljavanja! Posle toga sledi izmena Ustava u pravcu "jakog" predsednika, nikako (kao u SAD) ograničenog podelom vlasti. (Zasad, na tom radi samo Erdogan. Kod nas Bogoljub Karić predlaže da se "promenom ustava stavi krov na stvaranju moderne Vučićeve Srbije").

 

Kako da ih u tome sprečimo? Lako, ne kupujmo testise umesto bubrega! Uključimo pamćenje, setimo se kada nam mila i napaćena otadžbina nije bila u izuzetno teškim prilikama pa i u smrtnoj opasnosti po onima koji su vladali? Da li je zaista bila, zar su takve one iz kojih su je izvadili penzioneri? Šta spada u "sve što je urađeno u proteklom periodu" (Vučić), tako da bi njegovim "gubljenjem" nastale teže prilike od ovih u kojima smo? A zatim, od koga ili čega, osim nas samih, nama i preti smrtna opasnost? Preti li još kome? Ako preti, šta on preduzima? A ako ne preti nikom drugom ogledajmo se u bari, ako nam pri ruci nije ogledalo, da vidimo kakvi smo to!