13.08.2017, 08:01

Da li je dobro za opoziciju, automatski dobro i za građane?

Okupljanje opozicije za beogradske izbore jeste romantična predstava, kako kažu istinski romantičari iz pokreta "Ne davimo Beograd". Uz još nešto, nimalo romantično... Govorenje o udruživanju i neudruživanju, licitiranje sa brojem "kolona", ostavlja utisak da je sa opozicijom u celini i članicama sve u redu. Samo još da se ujedini i građanima ima da svane... A da li je potrebna tako mnogobrojna, da li je time i raznorodna, ima li u njoj za svakog? Birača, ne željnog političke ili javne promocije?         

 

Od udruživanja kao pitanja svih pitanja, ne vidi se niz drugih. Nikako sitnih! Složimo se da je "Jedna kolona jedini put za opoziciju" (Jeremić), a da li je i za građane? Složimo se i sa popularnim: sigurno neće biti gori od aktuelne vlasti, ali da li je takva uteha vredna izbora? Šta se dobija udruživanjem tek planiranih, odnosno nepostojećih stranaka? A tek: šta sa "minulim radom" onih koji su već bili na vlasti? Šta se još "udružuje" osim budućih "kvota" na izbornim listama, posle eventualnog uspeha u ministarstvima, upravnim odborima...? –"Izborni uspeh" jedino im zajedničko! Sve ostalo je različito i nužno eksplodira posle uspeha zajedničkog...

 

Šta i ako opozicija izađe u "jednoj koloni“, privremeno ćuteći o omiljenoj temi: ko jeste a ko nije "prava opozicija"? I obore Vučića i naprednjake ovog puta na izborima za gradonačelnika Beograda? Hoće li to biti uspeh i za građane ili samo za njih? Šta kad krenu da dele i da se svađaju oko toga ko šta treba i ne treba da dobije, pa zaborave da stanu? Ili, što je vrlo verovatno, u tome ih zaustave novi izbori? Kao da se ne sećamo DEPOS-a i DOS-a! (Na odsustvo sećanja odnosno pamćenja, svi neumorno računaju). Šta su ostvarile takve "kolone", po čemu pamtimo, ako uopšte pamtimo, sve te ministre i potpredsednike vlade, koji su to postali "koalicionim dogovorom"? (Na sreću po naše pamćenje i na nesreću nekih od njih, podsećaju nas sudovi). Pamtimo li i same stranke, odnosno članice?

 

Rešenje za građane, a ne za opoziciju, nije jedna kolona. Nisu ni dve! Rešenje je ukrupnjavanje stranaka i dvopartijski ili tropartijski sistem. Levica, desnica i centar! Svaka sa "krilima" ili "frakcijama", neformalnim i bez nedemokratskih tendencija ka osamostaljenju, čim njihovi izgube na unutarstranačkim izborima. Upravo one stranku i održavaju onakvom kakva je po programu, a ne kakvom bi bila po ekstremistima s leva ili s desna, svejedno!

 

Osamostaljenje samo povećava ono što već imamo, biraču se eventualno nude finese tipa "levi" ili "desni centar". Koje oličavaju decenijama prisutni, za koje se nikako bez prava, uglavnom kaže "Svi su oni isti!". Te dve, a najčešće jedna, mogu da sastave vladu. Bez prevelikog cenjkanja zbog više„jezičaka na vagi, bez mnogo razvodnjavanja i napuštanja predizbornih obećanja i samog programa. Upravo onog, zbog čega je većina onih koji su za stranke glasali, i glasala!

 

Jasno je da ni one ne moraju odgovarati biračima, ali se svaka plaši vrlo realne alternative, sa malim šansama da bude u vlasti makar "udruženo". I zato na birače misli više nego na "udruživanje".