01.10.2017, 16:05

Pitanje je šta je dijalog, a ne kako će se i gde voditi?

Čim je Predsednik izašao sa pozivom na "unutrašnji dijalog" o Kosovu, počeo je  dijalog o njegovom pozivu. Tačnije, serija monologa! Uz prisvajanje prava na govorenje u tuđe ime, pa i u ime svih, i diskvalifikovanje onih koji na to ne pristaju. Nezavisno od toga da li i sami za sebe traže to pravo ili govore samo u svoje ime. Uobičajen u klimi obeleženoj onim "Ja, pa ja!".

 

Tako je i sa skorašnjim pozivom ministarke Zorane Mihailović Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se, kao veoma zaslužan i cenjen deo društva, uključi u dijalog. Ali bez "sugerisanja" Predsedniku kakav stav u dijalogu da zastupa, rekavši: "Verujem da ono što misli Crkva i narod, misli i naš Predsednik". Odmah je, uobičajeno, napadnuta, ne brane je ni "njeni", ali to ne zaslužuje naročitu pažnju. Druga stvar su stavovi, koji su pritom indirektno izneti. Ne o Kosovu o kome nije ni govorila, stavovi o njemu se iznose direktno i odavno, nego o prirodi dijaloga! Vlo autoritativno, Patrijarh je kasnije rekao: "Priča svako šta hoće, pa tako i Zorana Mihajlović. Ne treba se obazirati na to". Što znači prihvatiti Patrijarhovo prethodno pričanje, on nije "svako" i ne priča "šta hoće". 

 

Ali u "unutrašnjem dijalogu" jedne države, današnje i pogotovu sekularne, "svako" nije ne samo ministarka, nego ni bilo ko drugi! Vladika bački rekao je nešto slično, a sa pretenzijom na autoritativno i neki dežurni "komentatori". Kratko i jasno: dijalog je skup mog monologa i monologa drugih, koji se poklapaju sa mojim. Odnosno mog i drugih, sa monologom još većeg autoriteta. Izrečenim i pre navodnog početka dijaloga! Ako se baš hoće malo disonantnosti, privida "različitih mišljenja", neki mogu govoriti i kako se "normalno slažu", a neki kako se "apsolutno slažu".

         

Razmislimo! Patrijarhovo "verovanje" nije nečije lično verovanje ili neobavezno mišljenje, nego verovanje najvišeg autoriteta upravo u pitanjima verovanja, ili mišljenje čelnog čoveka institucije kojoj se po anketama najviše veruje. Jedno i drugo mnoge obavezuje da veruju i misle upravo kao on! U protivnom, ne spadaju u Crkvu i narod? Mišljenje Crkve odavno je poznato, a mišljenje naroda treba da pokaže upravo dijalog! Ako narod misli kao Crkva, čemu taj dijalog? A da li misli? Patrijarh jeste poglavar Srpske pravoslavne crkve i legitimni i legalni tumač njenih mišljenja ali u Srbiji ne žive samo Srbi. (Srbe ateiste i agnostike, kao i Srbe muhamedanske ili Mojsijeve, neke treće vere, možemo i da zanemarimo. To da je Srbija deklarativno a i ustavno sekularna država, praktično je zaboravljeno). Otuda nikako ne može govoriti u ime svih građana Srbije! (Patrijarh ne govori ni u ime svih koji se osećaju pravoslavnim Srbima, kao što ni episkop valjevski ne govori u ime svih koji se osećaju pravoslavnim Valjevcima. Sa prvim se ne slažu "artemijevci", a sa drugim oni koji s raščinjenim monahom litijaju po Valjevu prvog utorka u mesecu). Dijalog u kome ne bi učestvovali svi građani Srbije nije to za šta se izdaje, kao što ni "sve generacije, a ne samo sadašnje, o kojima treba voditi računa u dijalogu, nisu samo sve generacije Srba...

 

Gde je ovde pokriće za Anđelkovićevo: "Mihajlovićeva očito želi da SPC nema svoj stav"? Možemo o njoj kao osobi, ministarki i njenoj partiji misliti šta god hoćemo, ali misliti da ona želi nemoguće i da nije ko zna koliko puta upoznala taj stav, stvarno je zanimljivo. Slažemo se sa Anđelkovićem da je njeno istupanje, "jedna vrsta pritiska na SPC". Ali kakvog? Da Patrijarh iznese svoj stav, a ne da prejudicira još neiznesen stav Predsednika! Usto sadašnji stav koji bi kasnije trebao da eventualno bude i izmenjen. Posle unutrašnjeg dijaloga, kao njegov rezime ili zaključak! U protivnom, opet: čemu dijalog?