26.06.2018, 09:12

Ima i onog za šta nisu krivi...

Govoriti loše o opoziciji, postalo je nekom vrstom obaveze! Ili bar lepog vaspitanja... Zato je sama kriva, ali treba imati razumevanja za njene teškoće, našu situaciju. Ako je reč o opoziciji desne orijentacije, proruske i skeptički raspoložene prema EU, "kolje" je ako ne baš  većinsko opredeljenje naroda za "Zapad", onda bar činjenica da nam on više pomaže. Pomoć Rusije svodi se na korišćenje veta u Savetu bezbednosti! Uz sećanje da smo bombardovani i bez konsultovanja Saveta, i više nego skromnu pomoć u poređenju sa onom koju uživa Asad. Ometa je i ono što ostalu opoziciju, blokira...

 

Znatno je veća sklonost birača "vladavini čvrste ruke", nego "vladavini institucija!". Zašto je tako, za ozbiljne je rasprave. Samo napominjemo da to nije zbog odsustva njene tradicije. Nije dovoljan razlog ni nedovoljan rad na njenom uspostavljanju u vreme ranije, navodno "demokratske" vlasti. (A itekako je nedovoljan, setimo se kako je apostol legalnosti, Koštunica, ignorisao zahtev da se pojavi pred institucijom i odgovara na pitanja o političkoj pozadini atentata na Đinđića). 

 

Institucionalno rešavanje bilo čega pa i nečijeg privatnog problema vrlo je sporo, i kad nije podložno "mućkama" za koje "običan čovek" nema mogućnosti. Što mnogi vide kao još gore, to je da instituciju kao bezličnu, ne možete ni izmoliti, ni "preći". Dok je "čvrsta ruka" čovekova ruka, a čoveku se može prići i iskoristiti neka od njegovih ljudskih osobina. Pa i slabosti, što ih ne bi imao? Ako treba i ljubiti ga u ruku, klečati pred njim, veličati ga i moliti. On se može i sažaliti, i prevariti!

 

Tu je jedan još neprijatniji razlog, direktno "uz nos" nama dragom samoveličanju. "Naš čovek", ne svaki ali vrlo čest (određenih tipova ličnosti), ne voli slobodu. Nimalo slučajno, sloboda znači odlučivanje, i odgovornost za izabrano i neizabrano! Zato je davno rečeno da narod koji priče o slobodi dočekuje zevanjem, pruža ruke okovima... Naš čovek traži autoritativnog lidera, personalizovani autoritet. Često, pogotovu kada je i "čovek mase", treba mu klasičan vođa. Da lupa rukom po stolu i glavama, odlučuje o svemu, i bude sam kriv ako stvari krenu naopako. A usto "Jedan od nas, isti kao mi, i najbolji od nas!". Nije pitanje ima li takvog nego može li ga uopšte biti, među demokratama opredeljenim za jednakost svih? Pitanje je i kako biti istovremeno čovek "čvrste ruke" i za "vladavinu institucija"?

 

Dodatni razlog o kome se takođe nerado priča, jeste da naš čovek mnogo voli "vatanje prečica i krivina". U vlastitim očima i očima bližnjih, to ga "afirmiše". Ispostavlja se da je "snalažljiviji" i "sposobniji", ne ide putem kojim ide većina. Setimo se ne uglavnom nužnog "podmazivanja", nego dobrovoljnog "čašćavanja!". Demonstriranja svojih platežnih sposobnosti, ali i nerazumne nade u "kupovinu" osobe koja se čašćava. Ko zna, šta bi ona bez "časti!". A "upasti preko reda", kod lekara ili drugde, za mnoge je statusni simbol. Ne može to, "svako!". Što to nije "institucionalno", ni najmanje ga ne zanima. Institucije (šta li to beše?), i tako su nešto "strano". Često došlo sa osvajačima...