Lokalni front (ilustracija) (foto: Đorđe Đoković)
15.06.2018, 12:15
Nesumnjiva tradicija, a ne "sumnjivo avanzovanje"
Lokalni frontovi, hvale vredni uopšte pa i kod nas, opravdano se usmeravaju na lokalne događaje u kojima je akter lokalna vlast. Ali se pri svakom "usmeravanju" na nešto, lako precenjuje njegov značaj. Ili iz vida gubi njegova veza i zasnovanost u nečem što nije lokalno! Tako je i u slučaju skorašnje reakcije našeg lokalnog fronta (sudeći po Napred-u), na odlazak doskorašnjeg zamenika gradonačelnika na višu funkciju u Beograd.
Posmatran sam za sebe odnosno po rezultatima dosadašnjeg rada dotičnog, njegov odlazak nesumnjivo jeste "sumnjivo avanzovanje". Ali već aplauz na njegovo opraštanje na sednici Skupštine, to ne potvrđuje. Ili upućuje na uobičajene načine avanzovanja, zbog kojih je i njegovo, uobičajeno!
Međutim, avanzovanje nije sumnjivo ni za najveći deo "javnosti", nikako samo birače njegove i koalacione stranke. Ovo je radostan događaj: "Naš čovek, u ministarstvu!". Za mnoge to nije dovoljno, veruju i da će "izboksovati" nešto za nas. A ima i takvih koji se nadaju da će preko njega, izboksovati nešto za sebe... Broj onih koje ovo ostavlja ravnodušnim: "Može im se, Bog im dao a ljudi dozvolili!", takođe nije mali. Tradicija svima ide na ruku: šta je, primera radi, za vakta ranije vlasti, njenog ovdašnjeg čiraka preporučilo za funkciju prvog čoveka železnice? Kojom se, verovatno, nikad nije ni vozio?
Treba dodati da u reakciji Lokalnog fronta (opet sudeći po Napred-u), nije bilo onog čega je moglo i trebalo biti: podsećanja na nedovoljnu kompetentnost za rad upravo u ministarstvu u kome će biti državni sekretar. I po školskoj spremi i po dosadašnjem radu, usto u delatnostima koje nemaju veze sa zaštitom životne sredine. Ali oba puta "na funkciji", tako da je savršeno svejedno u koju delatnost odlazi. A posle ove u neku novu, kao ranije i sada, bez prezentacije referenci za istu rezultatima rada u prethodnoj. Normalno, van svoje stranke i koalicionog partnera, koji su dobijanjem poverenja od strane odgovarajućih birača, po njima a ne samo po sebi dobili i nepisano pravo da odlučuju i ko će odlučivati!
I ovo ide u prilog tezi da je u pitanju opšta praksa i tradicija, a ne lokalni pojedinačan slučaj. A što imamo i jedno drugo, plus povratak religiji i njenom "Bog im je dao", zaslužuje posebnu priču.