07.11.2018, 10:30

"Šta rade našima!". Nisu li i naši, nešto njima radili?

Nema spora da zabrana crnogorskih vlasti četvorici srbijanskih intelektualaca da uđu u Crnu Goru, nije nešto uobičajeno. I to od države koja se hvali demokratičnošću, i teži "Evropi!". Ne bi bilo uobičajeno ni da to prođe bez opšteg čuđenja, zgražavanja i osuđivanja, pa i sprdnje na račun obrazloženja zabrane.

 

Neuobičajeno nije ni ignorisanje pomisli, da za zabranu ima razloga. Ne moraju se prihvatiti, ali da nema nečeg neuobičajenog, i u ponašanju tih intelektualaca? Bećković, najpoznatiji od njih, nije pošao na književnu manifestaciju. Dvojica istoričara nisu pošli na neki naučni skup o Podgoričkoj skupštini. Četvrti, pravnik, takođe nije išao na skup posvećen njegovoj materiji. Svi su pošli na proslavu stogodišnjice te Skupštine, gde bi bar Bećković bio jedan od glavnih govornika. Na njoj je doneta odluka o prisajedinjenju Kraljevine Crne Gore, Kraljevini Srbiji! Vrlo krupan a za mnoge i problematičan događaj, zbog uslova u kojima su birani i odlučivali narodni predstavnici, i što je odluka o prisajedinjenju prve drugoj a ne o ujedinjenju u novu. Druga tako nastavlja da traje, dok prva (znatno starija!), prestaje trajati...

 

Gledanje na ovaj događaj normalno je različito, u  Crnoj Gori! Srpske stranke i svi u njoj koji nisu za današnje dve srpske države nego jednu, događaj smatraju vrednim slavljenja. "Zvanična" Crna Gora ili njene vlasti, kao i najveći deo javnosti opredeljen za Republiku Crnu Goru, događaj ne smatra vrednim slavljenja! A kao "mlada" i nastala ne baš impresivnom većinom na referendumu (mnogi tvrde da je sumnjiva), u slavljenju vidi napad na crnogorsku naciju i Republiku. Tim pre što će se odvijati u kripti hrama crkve koja je zvanično srpska, sa sedištem u Beogradu. Povremeno se podseća ali prolazi neprimećeno: i vlastita (autokefalna) crkva, element je nacionalnog i državnog identiteta. (Tako je i sa SPC). Kao i ono: "Čija vlast, njegova religija!", što je Henri Osmi učinio očiglednim, proglasivši sebe poglavarom crkve!   

 

I u ovom svetlu treba gledati na ovaj gest, po nekima i "skretanje pažnje" ili "gaf". Možda i teranje inata, "revanš!". Tačno je da stavovi ovih intelektualaca nisu "najveća opasnost" po naciju i republiku, ali neka opasnost, jesu! Vlastima Slovenije, daleko sigurnijim u sebe, Bora Čorba i njegovo "Oće da se ocepe, bečki kočijaši!", nisu bili. I zato a ne samo "evropejstva", nisu mu zalupile granice.

 

A Njegoševa nagrada Bećkoviću pre dvadeset godina i sadašnja zabrana, od iste (Đukanovićeve vlasti), nespojive su ako zanemarimo dvadeset godina! U vreme nagrade Crna Gora nije bila samostalna država, tako da su Bećkovićevi pa i Antićevi i Rakovićevi stavovi o crnogorskoj naciji i državi dobili na težini. (Sada ih je i više). Toliko da ovakvom, neuobičajenom reakcijom, crnogorske vlasti dobijaju u očima "svojih". Mnogo više nego što gube, u očima zainteresovanih za slobodan protok ljudi i ideja. Pogotovu u očima zainteresovanih, da im "vide leđa!".