01.04.2019, 08:56

Davno je rečeno: nekada nije normalno biti normalan...

Što kod nas ponešto (pa i više toga) "nije normalno", normalna je stvar. Tako je i drugde. Ali šta sa navikom na nenormalno kao na normalno? Razlikujemo li mi uopšte normalno i nenormalno? Ne baš suprotno normalnom, ali drukčije od normalnog...

 

Normalno je očekivanje njegovih, da ministru Stefanoviću verujemo kad priča. O bilo čemu iz svog i bilo čijeg resora. Čovek nije bilo ko nego ministar, jedan od potpredsednika vladajuće stranke, usto doktor nauka! Ali nenormalno je da mu veruju ostali, ne samo raspoloženi opoziciono, nego i normalni glasači njegove stranke. Objašnjenje je prosto, naši stari, ako ne normalni bar normalniji od nas, rekli bi: spram glavi, i oca po glavi! Gde se još osim u sličnoj tunguziji ili gologuziji, stradiji i u mrtvom moru, veruje tako krupnom a za koga postoje obrazložene optužbe da je plagijator? I ne seminarskog rada, nego doktorata! Razume se da nije normalno misliti ni da je doktorat sitna stvar. Ko misli da jeste neka se raspita kako je u Nemačkoj (na koju se toliko ugleda i poziva njegov šef), prošao kolega. Ministar, koga su "uvatili" u plagiranju doktorata!

 

Tamo (svuda!) nije normalno ni to što ovde takođe jeste: da odgovarajući fakultet i univerzitet, nisu u stanju da formiraju komisiju koja će merodavno utvrditi ima li plagijata. Za to postoji i odgovarajući kompjuterski program. Nepotreban, može i pristojan student da stavi ispred sebe sumnjiv doktorat i tekstove za koje se sumnja da su predmet "resavske škole". Ali kod nas normalno se veruje i njegovim kolegama, sa istim ili sličnim "puterom na glavi", premijerki i šefu svih šefova. Koji se uredno bira, bez obzira na neispunjena obećanja. Ili kad izjavljuje da je predsednik svih nas, a pre i posle toga izvan svoje i bliskih stranaka, ne vidi nikakve ljude i građane...             

 

Kod nas je normalno da izvršna vlast godinama javno neke optužuje kako su lopovi stotina miliona ili (i) izdajnici, a da njena sudska vlast ne podiže krivične prijave! Normalno, jer je i "tetkino dete" prošlo bez bar javne opomene. Normalno je i da se onima za koje nije dokazano (ni dokazivano!) da su lopovi nego samo krivi za nerad i pogrešan rad, iznova i iznova "pruža još jedna šansa". I da se parče autoputa raspada pre prolaska prvih vozila, gradi iznova, i iznova plaća. Normalno je i da se roditelji optužuju što imaju malo dece, a ne vidi kako su dobri roditelji oni čija su deca u inostranstvu! Normalno je i da više verujemo onom što vidimo na nečijoj televiziji i novinama, nego u svom novčaniku, frižideru i špajizu...

 

Normalno je biti hrišćanin, i da se, normalno "Ne zna časnog krsta!". Počev sa mestom crkve, pa zaključno sa sitnicom kakvo je nazivanje časnim imenom cirkus, zajebancije zvane Vulinovo služenje vojske... Konstatujemo da ćemo dosta brzo ostati bez lekara i medicinskih sestara, i čekamo na preglede kroz nekoliko meseci. "Daće bog!" da poživimo, a zatim uđemo u EU i sami "zapalimo preko (današnje) grane". I tako dalje i tako dalje, uz objašnjenja tipa: "Nas Srbe ceo svet mrzi!", "Pobeđujemo u ratu, a gubimo u miru!".

 

Šire gledano, normalno je odsustvo poređenja stanja po bilo čemu kod nas i drugde. Pogotovu sa onima koji su nam slični ili sa kojima smo do juče bili zajedno. U uverenju za koje se misli da je pogotovu normalno: "Mi smo nešto drugo!". Što znači da ne samo oni nego i ostali nisu normalni! I to zbog čega? Zato što to kažemo mi. A pritom je ipak normalno što želimo da uđemo u njihovu zajednicu, budemo njen deo...

 

A najvažnije nenormalno je, opet šire gledano, ono što se ne pitamo: Može li se živeti, bez razlikovanja normalnog i nenormalnog? Ili se i priupitamo uz odgovor: Može! Ovako kako živimo u blaženom uverenju da je to normalan život... Zato, pogotovu u vreme ovih protesta, nije problem kako da nam bude bolje! Nema problema, dovoljno je da ne bude baš ovako... Problem je to kako da nam bude normalno! Nažalost, pre toga i "normalno" da steknemo izgubljenu sposobnost razlikovanja normalnog i onog što nije normalno.