07.08.2019, 10:56

Zašto je, takoreći, "nepristojno" biti levičar?

"Leva politička opcija", za razliku od desne (čak ultra), kod nas je naprosto prokažena! Tako da se svakome ko se izjasni i za njenu "mekšu" varijantu (Borko Stefanović), odmah na nos nabija "totalitarizam", staljinizam, Gulag, Goli otok...

 

Ako je u Rumuniji (posle pada Čaušeskua) zabranjena komunistička partija, zabranjena je zbog onog što je radila. Ne zbog programa, a nije bilo teško videti da ga se i nije držala. Služio je, kao i drugima, kao pokriće za ostajanje na vlasti i progon protivnika... Ideja, nije što i realizacija ideje! Prvo je teorija a drugo praksa, i makoliko se tražilo njihovo jedinstvo, razlike su neizbežne. Strahote staljinizma, maoizma, titoizma..., diskreditovale su levu opciju? Ako je to uopšte tačno, šta ćemo sa hrišćanstvom? Zar po istom principu, zbog inkvizicije, progona bogumila, hugenota..., nije i ono diskreditovano? Šta sa nacionalizmom, zar se ne traži razlikovanje benignog i malignog, odnosno nacionalizma i nacizma? Vodeći računa o toj razlici, SAD su za vreme hladnog rata imale KP, i njen predsednik se mirno kandidovao na izborima za predsednika države. Kako je prolazio, druga je stvar

 

Diskredituje se celina, u principu, "kao takva". Izvanredna stvar, oslobađa potrebe da se sudi o detaljima. Uopšte, da se gledaju! Šta sa prastarim: Neka se čuje i druga strana? Nema je! Pa ni ove sadašnje strane nije bilo u vreme socijalizma, mnogo duže od današnjeg... Usto se stalno razlikuju meka i tvrda desnica, kojih (kao ni desnice bez ove podele), nema bez levice. Govori se o centru, čak levom i desnom. A centar nepostojati bez dva pola, između kojih je... Globalno diskreditovanje leve opcije, negiranje je i bilo čega valjanog u periodu njene vlasti. Uključujući spomenike koji su izvanredna umetnička dela, i usto nisu posvećeni levičarima i njihovim aktivnostima, nego univerzalnoj vrednosti. Takav je ne samo Spomenik slobode na Iriškom vencu, nego i naš otporu okupaciji. (Formalno, Stevanu Filipoviću). I zato prepušteni zubu vremena, prvi i sakupljačima sekundarni sirovina...

 

Lako je vidljivo i da između današnjeg i ranijeg, sada nimalo popularnog, ima i sličnosti! Ranije treba "urnisati", da niko na njega ne misli i ništa od njega ne pamti. Ne pričati da je Tito rekao kako priznaje samo sud svoje partije, ili sudijama poručio da se ne drže zakona ko pijan plota, jer će ispasti da su "današnji" izašli iz njegovog šinjela... Diskvalifikovati, i tako je lakše nego kvalifikovati! Kvalifikovanje je ocenjivanje, ono poziva na raspravu, dokaze, proveru…

 

Uspešna a "teška" diskvlifikacija sve to čini nepotrebnim, slušaoci (čitaoci) nemaju potrebe da dalje slušaju (čitaju). Diskvalifikacija je konačan sud, ukoliko je teža utoliko je jači privid da je izrečena posle razmišljanja i vaganja, na osnovu dokaza... I zato se ne govori govori u svoje ime nego u ime „svih“, uključujući one koji misle drukčije! I bez pomisli da je to baš kao kod komunista, koji su takođe govorili u ime drugih? I to ne u ime svih, nego samo „radničke klase i naprednog čovečanstva? Opet ništa novo, samo novi "ljudi posebnog kova".

 

Ovo je i izraz želje da se kanališu događanja, da se bukvalno sadašnje, proglasi konačnim ciljem istorije. Kao u površnom marksizmu, sa drukčijim izgledom. I bez prava da mlađi od onih koji govore, krenu drukčijim putem. Ili drukčije vide konačni cilj. Ne valja samo što se potencijalni levičari ovim naprosto guraju, na vaninstitucionalni rad...