14.10.2019, 09:14

Ako ne može svetac, može heroj! Pod uslovom da može poželjno...

Aktuelnog čuđenja zbog najviših ordena SPC Vučiću i Dodiku, ne treba biti! (Drugom jeste pripao nešto niži, već ima najviši). Ne čudi ni što Amfilohije misli da je orden Svetog Save prvog reda, pre trebalo dati igumaniji Pećke patrijaršije. Kao egzarh trona patrijarha, znamo kako dobro zna šta i kako ona radi! Pod uslovom da zaboravimo kako nije na isti način reagovao kada su (doduše niže) ordene, umesto nje i sličnih, dobijali Mišković ili Karić...

 

Pogledajmo proglašavanje svecima kao najviše priznavanje, od strane ne samo SPC nego i Ruske pravoslavne crkve! (Verovatno i ostalih). I to ne skorašnju nego baš davnašnju, i dugotrajnu. Jednostavno, iz napisa jednog našeg istoričara, u BLIC-u, videli smo da je svecem kratko posle upokojenja, postajao svaki patrijarh SPC. I što je najvažnije, ne vidimo iz drugih izvora, da su svecima proglašavani drugi. Izgleda da zaslužnih nije ni bilo, ako zanemarimo vladare iz "svetorodne loze Nemanjića". Sve listom, osim Dušana! Ali ko mu je kriv što je proglašavanjem sebe carem Srba, Grka i Arbanasa, malo prepotentno i Bugara, izjednačio i njihove crkve...

 

U čemu su zasluge pomenutih, takve da se nekima gledalo kroz prste i za postupke kakvi su oceubistvo, oslepljenje oca ili sina? Zasluge su za crkvu! Ali pošto se sve menja (osim kamenja), ne zbog postradanja za nju, kao prvobitno! Stvari stoje prozaičnije... Kod patrijaraha, za umešno rukovođenje istom. Kod Save, prevashodno za njenu autokefalnost. A kod vladara, za "simfoniju crkve i države". Praktično, za materijalno pomaganje. Od podizanja hramova do poklanjanja sela i krajeva, sa sve seljacima kao kmetovima. "Izvor celokupnog bogatstva crkve je velikodušnost cara", ladno je rekao moćni Justinijan...

 

Naravno da je stvar crkve, šta će i kako nagrađivati. Njena stvar su i posledice, uključujući sporove među arhijerejima i vernicima oko ordena. Samo napominjemo da su sveci i heroji (Vučić i Dodik su ovim i ponavljanim Patrijarhovim izjavama promovisani u druge), sastavni deo istorije svakog etnosa. Ali zato postoje i ozbiljna razmišljanja o tome ko su, ili čime to zaslužuju! U etici je ostvarena i saglasnost: supererogacijom, "prevazilaženjem okvira dužnosti", postupcima koji prevazilaze ono što se od ljudi može tražiti. Pa sad razmislite, čiji su takvi postupci! Majke igumanije na jednoj, ili Vučića, Dodika, Selakovića..., na drugoj! Pošto smo pomenuli i Rusku pravoslavnu crkvu, kojim su postupcima status svetaca zaslužili pripadnici poslednje carske porodice? Odgovarajućom smrću su mučenici, ali to je znatno niže! A šta sa hiljadama i milionima, koje su prethodno poslali u smrt?

 

Pošto crkvene vlasti odavno snižavaju uslove za status svetaca a svetovne za status heroja, ovakva podela odlikovanja je normalna. Nažalost, i snižavanje statusa svetaca i heroja...