06.04.2020, 09:07

"Normalno" je ono uobičajeno, većinsko. Ne nužno i zdravo!

Jako je važno kako izgleda ono uobičajeno, tipično! Ono je i "normalno", čime, pogotovu ako potraje, postaje "normativno". Obavezujuće! Ko se u njega uklapa ne mora da objašnjava ponašanje, ni okolini ni sebi.  Što je obavezno, već za onog ko ima neke rezerve! A tek ako ga ne prihvata, setimo se pitanja "Jesi li, normalan?". I šta sve sledi...

 

"Redovno vanredno stanje", ma koliko ovo zvučalo besmisleno, izvesno vreme (koje ne mora biti kratko), sasvim je moguće. Negde je i postojeće, kao "normalno stanje". Sa pomenutom posledicom, za onog ko ga ne doživljava normalnim! I te kako moguće, u redovnom stanju sasvim je normalna pažnja prema svemu važnom za pojedinca i društvo. A u redovnom vanrednom, neuporedivo više nego u neredovnom (povremenom i privremenom), ona spada u "nenormalno" i kažnjivo. Upravo to je jedan od ciljeva (možda i najvažniji), režima koji se trude da redovno vanredno bude redovno stanje! Da u neproglašenom vanrednom stanju odnosno redovnom, bude što duže i više karakterističnog za vanredno. Tako da se građani na njega naviknu kao na "normalno".

 

Nije ovo "teorijska mogućnost", nego često stanje! Čak društava koja su toliko nenormalna a većina ih smatra normalnim, da u njima stvarno normalan (zdrav), ne može biti normalan. I lepo, poludi! A ima i takvih gde u "duševne bolnice" (zna se kako ih narod zove, kao i njihove pacijente), o državnom trudu šalju one koji upozoravaju na nenormalnost.

 

U Staljinovo vreme tako su pored uobičajenih "gulaga" (državnih logora za prestupnike ali "zdrave"), postojali i "psihijatrijski". Pacijenti su bili "disidenti" koji nisu stradali u ranijim "čistkama", kasnije najureni iz zemlje, ili im je samo dozvoljeno da iz nje odu. I to je, za ubedljivu većinu onih koji su za to čuli, bilo "normalno". Kao što je danas normalno ono što je nenormalno glumcu Milošu Timotijeviću i reditelju Milošu Avramoviću: neuporedivo više gledalaca zgražava se zbog poljupca u usta dva muškarca odnosno prisustva jednog geja, nego prisustva korumpiranog policajca. Što ne bi bilo normalno, kad smo na takve policajce kao normalne, više navikli nego na gejeve?

 

Koji je ovo put, da Vlada "na molbu Predsednika" ili njegov predlog, zahtev, svejedno, ukida tek donetu a problematičnu uredbu? (O obaveštavanju samo iz centra). Ili da neko iz nje krene sa nekim poduhvatom za koji je odmah jasno da je problematičan pa i opasan ("putujuća crkva", voz oslikan kopijama fresaka upućen na Kosmet), pa da Predsednik spasava situaciju stopiranjem istog? Skriveni cilj je: da normalnim bude, da Vlada ne vlada! I sve, a ne samo jedan virus, bude kako ga Predsednik trenutno vidi. U danu kada se svetu saopštava da je umrlo još sedmoro, to ne izaziva paniku nego vest na jednom portalu: zaposleni u jednom kliničkom centru nemaju neophodna zaštitna sredstva... A ako nešto ne saopšti, nema ga...

 

Na sreću, obe strane greše se o prastaro "Ničeg, previše!", tako da njihovi potezi postaju kontraproduktivni. Po poštovanje budućih i opravdanih uredbi i rada, a produktivni po njihovo postajanje urednim i normalnim predmetom sprdnje. Ali nažalost, to je apsolutno nenormalno, u normalnom društvu!