14.07.2020, 09:12

Poverenje se ne traži (Ana Brnabić), ono se izgrađuje!

Slabe institucije i odsustvo vladavine institucija, nisu poželjni iz niza razloga. Jedan od njih je odsustvo poverenja u njih, što znači nesigurnost u materiji koju regulišu. A poverenje kao takvo, veoma je važno. Veliki sociolog Niklas Luman, koji mu je posvetio istoimenu knjigu, kaže da nije samo lična stvar nego i socijalni mehanizam! Jeste moguće samo u sadašnjosti kao oblik sigurnosti, ali ko ispoljava poverenje okrenut je budućnosti.

 

"Bez njega, čovek ne bi izjutra ni krevet napuštao!". U aktu poverenja redukovana je kompleksnost budućeg, ono i pouzdanost komplementarna su sredstva savladavanja kompleksnosti. Neophodne, jer haosu se ne može verovati, u njemu se ne može snalaziti! A jedan od najelementarnijih mehanizama redukcije kompleksnosti, jeste stabilan osećajni odnos prema određenim objektima ili ljudima. Zato se opravdano govori o poverenju u poverenje, spremnosti na poverenje, "samopoverenju" kao osnovi "pravog" poverenja!

 

Pouzdan svet moguć je samo u poverenju, on treba istoriju kao pozadinsko osiguranje, i u tom smislu poverenje je generalizovano očekivanje. Osnova svakog poverenja je sadašnjost, kao ukupnost stanja u kojima se mogu sresti različiti događaji. A potrebu za poverenjem traži to što budućnost sadrži mnogo više mogućnosti nego što se u sadašnjosti mogu ostvariti. Time sutra biti prošlost, sutrašnjim ljudima omogućiti relativno sigurno očekivanje i smanjivanje rizika. U pouzdanom svetu prošlost dominira nad sadašnjošću i budućnošću, u prošlosti nema "drugih mogućnosti", ona je redukovana kompleksnost. Nasuprot tome u aktu poverenja teži se redukovanju kompleksnosti budućeg sveta, čemu je nužan oslonac na prošlost. U tome je smisao i poznatog stava o istoriji kao učiteljici života...

 

Poverenje je najpre personalno, u neku ličnost i ono što oličava. "Personalizacija politike" samo je pojačavanje tog uvek prisutnog poverenja! Ali pitanje je njena sposobnost da trajno omogućuje poverenje. Pogotovu da to čini trajno, da ga ne "izigra". Lako priznajemo da je svim ljudima svojstveno da greše, ali teško i da se kvare. Pogotovu ako su vlast, mada je davno rečeno da vlast i kvari. Mala malo, apsolutna apsolutno... Odsustvo tog priznanja i principijelno poverenje u vlast kao redukciju kompleksnosti i neizvesnosti, deo je objašnjenja njenih uspeha prilikom glasanja. Setimo se parole: "Sa nama, nema neizvesnosti!". Pored ostalog, i zbog toga su nastajale nepersonalne (bezlične) institucije...

 

Prema tome, odsustvo poverenja nije stvar lične netrpeljivosti, ili drukčijih političkih opredeljenja. Koliko i da li uopšte, kompleksnost budućeg stanja sa koronom, redukuje prošlost Kriznog štaba? Šire a ne samo o tome, Premijerke, pogotovu Predsednika? Zbog svega što su izjavljivali da bi ga izričito demantovali, ili to učinili ćutke! Postupanjem...