Redakcijski foto-blog
Blog urednika fotografije u kolubarske.rs
Blog urednika fotografije u kolubarske.rs
Zove me Vlada Tanasković pre neki dan, kaže „Dolaze Rumuni i dovoze humanitarnu pomoć za Valjevo i idu za Rebelj, pa ako hoćeš da slikaš za te vaše internet novine“. Rekoh, Rumuni, Rebelj, može. Kaže „Javi se Andriji Marjanoviću ili Aci Vujiću“. Čujemo se mi i dogovorimo da se vidimo u subotu u 9 na carini, taman mi je blizu. Iako nisam novinar pripremim se ja, ponesem 2 diktafona, bez zezanja, kupim nove baterije. Pita prodavac „Oćeš ove skuplje il jeftinije“, rekoh „Daj skuplje“ da se ne brukam pred gostima. Naravno da nisam koristio nijedan diktafon jer ipak sam ja kralj neverbalne komunikacije, neki bi rekli mutav. To potvrđuje i činjenica da je sekretar Crvenog krsta posle dve ture istovaranja i sedenja u bašti Granda, mislio da sam Rumun koji pomalo natuca srpski. To objašnjava zašto je sa mnom sporo pričao i pokazivao očima. Nego, što se tiče diktafona, bar sam dobio nove baterije za daljinski. Na putu od prodavnice do carine (nekih 250m), stignem da koordiniram akcijom izbacivanja zmije iz prodavnice pogrebne opreme, sve to na poziv policije. U pitanju je bila vodena zmija al ne bih da dižem paniku, jer dizanje panike je opasno a pozive iz policije bih ograničio samo na ove vezane za zmije. Ovo sa zmijom baš i nema veze sa posetom Rumuna ali moram da se pohvalim kako sam rođen za ministra za vanredne situacije i kako se lako izborim sa vodenom zmijom.
Dođem na carinu da sačekam Acu Vujića i goste iz Rumunije. Što se tiče mog poznavanja Rumunije: Znam gde je (video sam granicu jednom) znam glavni grad, znam za Čaušeskua, Grofa Drakulu, Georgi Hadžija, Radočojua, Adriana Mutua i rumunsko vino iz Mućki. Znam da su nekad dolazili kod nas na buvljak da prodaju, a onda smo mi išli kod njih da kupujemo. Išao čak jednom i moj Boško, da nam kupi neku odeću, bila kriza jbg, on doneo par stvari a ostatak para potrošio na kojekakve figurce koje i dana danas predstavljaju smrt kad je vreme za brisanje prašine pored televizora. Sećam se i Rotmans Honda majice ali i neke trenerke koja je smrdela i posle pranja u 7 voda, ili 9, 9 valjda (7 je samuraja a 9 je Jugovića, uvek mešam to 7 il 9). A da se ja malo sklonim sa sunca jer je ova moja velika crna glava počela da pregreva.
Stigoše i oni, delegacija iz Rumunije sa 4 džipa i jednim kamionom. Mogu vam reći da su džipovi odlični a oprema u jednom vredi više od svih mojih organa i foto opreme. Dok smo čekali da carina odradi svoje, saznam da je u pitanju offroad klub Sibiu iz istoimenog grada iz centralne Rumunije. Kao kralj neverbalne komunikacije naravno da nisam pitao ništa niti prišao, već mi je Kristin prišla da se upoznamo i počela priču. Postavio sam par pitanja na mom treznom engleskom koji je dosta siromašniji od mog pijanog engleskog, al za razgovor u 9 ujutru nisam baš stigao da se pripremim za ovaj drugi, bolji engleski. Kristin mi reče da se sindikat policije i offroad klub čuli šta se desilo u Srbiji, pa su organizovali akciju skupljanja pomoći u koju su se uključili i građani. Kontaktirali su Džip klub iz Valjeva i krenuli na put koji je trajao 15 sati. Stigli su ovde u 10 uveče, prespavali i došli na carinu.
Posle carine krenuli smo ka magacinu Crvenog krsta. Tu je istovaren jedan deo humanitarne pomoći i spremljen ostatak za Rebelj. Plan je bio da nakon Rebelja nastave za Kraljevo. Kamion je ostao ispred magacina Crvenog krsta. Krenuli smo ka Rebelju, malo smo se pogubili po gradu, pa smo se sastavili, pa smo krenuli ka Stavama, pa smo okrenuli i krenuli put Rebelja, deluje konfuzno al jeste.
Na Medvedniku nas je dočekao Sveta u nekoliko policajki i policajaca koji pripremaju hranu za sutrašnju akciju dobrovoljnog davanja krvi i valjevskom SUP-u. Ujedno pomažu Sveti oko održavanja Doma. Tu su gosti iz Ruminije ostavili deo pomoći, popili piće, kafu i probali Svetino slatko od trešanja. Policajac iz Rumunije i njegov valjevski kolega se upoznali, fotografisali i razmenili kontakte. Ljudi koji su smešteni u Domu, a čije su kuće oštećene, trenutno nisu bili tu, bili su na polju i namirivali su stoku. Sveta se zahvalio za pomoć, a tu je bilo brašna, griza, pirinča, konzervi, slatkiša i sredstava za higijenu, baš ono što im je trebalo.
Krenuli smo dalje ka Rebelju, Aca Vujić uvek ima neke alternativne pravce. U jednoj kući je ostvaljena pomoć po koju će meštani doći, jer ipak nije bilo vremena da se obilazi svaka kuća, nekima se ne može ni prići. Probali rakiju i nastavili dalje, ka delu Rebelja koji je najviše nastradao. A taj deo zaista strašno izgleda, Kristin je u jednom momentu sela sa strane i isplakala se, kaže „Ovo nije uobičajena offroad vožnja“. Meštani kažu da se zemlja pomerala skoro dva dana, gledaš takvu silu koja ruši sve i ne možeš ništa da učiniš. Opet, bitno je da su svi živi, da se niko nije povredio, a kuće se izgrade. Da se ovo desilo 30ak godina ranije bilo bi lakše, tad su sela bila živa, bilo je mladih i jakih, bilo je više ljudi, sad su ova mesta pusta.
U međevremenu Rumuni su odustali od odlaska u Kraljevo zbog nekog nesporazuma sa njihovim kontaktom iz Kraljeva, pa su odlučili da ostatak pomoći iz džipova ostave u jednoj od kuća u ovom delu Rebelja koji je najviše stradao. Krenuli smo za Valjevo, nažalost nismo imali vremena da im malo pokažemo lepote valjevskih planina.
Svratili smo opet do magacina Crvenog krsta gde je istovaren ostatak humanitarne pomoći, stigli smo da popijemo piće i onda smo se rastali, oni su otišli za Rumuniju. Dakle, skupili su pomoć, putovali 15 sati da je dopreme, prespavali jednu noć, obišli Rebelj i vratili se nazad, njih osmoro, svaka čast i hvala im.
Literatura:
Iz glave, očiju mi