15.12.2014, 21:06

Jedna zaboravljena smrt i ždralovi koji će zauvek leteti

 Ove godine, koja se približila svom kraju, umrla je velika ruska glumica Tatjana Samojlova. Tačnije otišla je za svojim ždralovima, Anom Karenjinom…, u jednoj moskovskoj bolnici, 4 maja 2014.

Vest o smrti zaslužne narodne umetnice Rusije (kako već Rusi označavaju značajne pojedince svoje kulture) skoro da nije ni zabeležena, osim malog članka u Politici, koji su posle neki mediji, štampani uglavnom, samo besramno prepisali i saopštili svojim čitaocima, ili ne-čitaocima. Po pravilu, i tih par redaka, bilo je negde skrajnuto, malkice pomereno…, da možda neko namerno ne vidi! Nije to prvi put, da se tako piše o nekom slavnom, zaboravljenom, za života prežaljenom pojedincu - bio on filmska zvezda, naučnik svetskog glasa, značajni umetnik… Nije bitno da li je naš ili strani. Da ne nabrajamo, bilo je žalosno mnogo slučajeva.

Tatjana Samojlova je ipak otišla filmski, simbolično, na dan kada je i rođena (4. maja 1934. u tadašnjem Lenjingradu). U bolnici je bila samo jedan dan, kao da je htela da se tek pripremi za tu zadnju ulogu u ovom životu. Imala je 80 godina.

Bila je crna, lepa, sa očima istočnjački zakošenim, najveća zvezda sovjetske kinematografije. Poticala iz umetničke porodice; školovana baletska umetnica najprestižnijih ruskih akademija, ipak je svetsku slavu stekla na filmu, u legendarnom klasiku Mihaila Kalatozova: Lete ždralovi. Igrala je mladu Veroniku, glavna ženska uloga. Godina je 1957. taj film joj otvara sva vrata. Kako kažu, posle ništa neće biti isto. I za nju, I za rusku (sovjetsku) filmsku istoriju.

Snimila je svega 16 filmova, bila muza Kalatozova, igrajući u još jednom značajnom filmu, Pismo nije poslato. Radnja smeštena u bespuća Sibira….

Angažovao ju je i Đuzepe De Santis, veliki stvaralac neo-realizma. Glavna uloga bila je njena i u možda najboljoj ekranizaciji Ane Karenjine iz 1967. godine. Sedamdesetih igra u još par filmova, a onda se povlači sa scene i iz javnosti. Koliko su samo holivudske filmadžije volele ovakve ishode: filmske zvezde, koje su iz ovih ili onih razloga napustile svet glamura i crvenih tepiha, raskoši i moći. Najveći reditelji rado su otvarali te teme. Ko nije gledao Bulevar sumraka… Samo, Tatjana Samojlova tu odluku donosi u Rusiji Brežnjeva, gde je malo šta glamurozno osim džinovskih vojnih parada za Dane revolucije i pobede (zima i proleće).

Ipak, sve je kod nje filmski, i kad ne glumi. Nekoliko nesrećnih brakova, bez dece, pred kraj života skoro bez sredstava za život, izdržavana od bližih rođaka, izolovana u moskovskom stančiću. Bolesna. Tek po koji put neka novinarska ekipa zakuca na vrata nekad legendarne lepotice. Ipak, bila je dostojansvena, nije molila nikoga. I otišla je tako. Skoro zaboravljena i u Rusiji, sahranjena je bez ikakvog ceremonijala, u krugu porodice i onih koji su je voleli kao nezaboravnu Veroniku u Ždralovima.

Film Lete ždralovi snimljen je 1957. Delo je poznatog ruskog autora M. Kalatozova. Njegovo najpoznatije i najbolje ostvarenje. Nećemo ga prepričavati, filmovi se gledaju. Priča je tako univerzalna, o ljubavi dvoje mladih, čije sve snove i planove rat najgrublje razveje. Priča o Veroniki (Tatjana Samojlova) i Borisu (Aleksej Batalov, rođen 1928) nagrađena je 58-me u Kanu Zlatnom palmom, i do danas je to jedini ruski film ovenčan glavnom nagradom, iako su mnogi autori dobijali priznanja u Kanu - nikad ovo najveće.

Posle Staljinove smrti, i vremena terora, i umetnost je mogla slobodnije disati. Ždralovi su upravo i najpoznatiji, jer se u njima vidi prekid sa teškim dogmatskim i izveštačenim temama, posebno vezanim za Svetski rat. Nema pominjanja “bezgrešne” partije, herojskih smrti, velikih vođa… Film odiše realizmom, nekom setnom lirikom, sniman je u divnim kadrovima, glumci su vanredni. Mnogi su ga gledali, mnogi su bili zaljubljeni u T. Samojlovu. Odavno je u svim značajnim filmskim istorijama. Oskara nije dobio, takvo je vreme bilo…

Gledajte ga ponovo. Siti se isplačite, jer malo je filmova uz koje je teško ne zaplakati. A posle je uvek bolje….