01.02.2015, 16:45

Vidi Kalkutu i umri (Calcutta, Louis Malle, 1969)

Može biti da ste još mamurni od svakog preterivanja u proslavama koje su za nama. Mada, neki su još uvek pijani. Da bi se otreznili brže, danas puštamo jedan dokumentarac iz 69-te. Ako postoji zemlja koja kroz vekove, do našeg dana, intrigira, zanima i zavodi u svoj raskoši svojih različitosti i nepojmljivosti, to je svakako Indija. Zemlja o kojoj svi nešto znamo, a u stvari je to znanje ništavno. Indija, šta se tu sve može ispričati. Šta se čulo, videlo, čitalo. Zgražavalo! Svako ima neku svoju percepciju te zemlje. Ne možemo sad o istoriji i kulturi, društvu, tradicijama Indije.Trebao bi nam novi blog, samo za nepresušne teme koje odatle stižu.Velika zemlja, ne samo po prenaseljenom stanovništvu! Učili smo u školi o nekom indijskom podkontinetnu. Indija je - pravilno - pravi kontinent. Ograđen na severu Himalajima i drugim (uglavnom) svetim planinama, a morem na ostalim granicama, razvio se ovde jedan neverovatan svet, isprepletan i ukrštan hiljadama godina nebrojenim narodima, religijama, jezicima. kultovima... Izvanredna istorija i kultura za koju se mora imati poštovanje, ma koliko običnog čoveka Indija asocirala na nešto drugo. I to drugo, naravno je jedan od zaštitnih znakove te zemlje. Iskustvo naše, nazovimo je zapadne (evropske) civilizacije tako je malo, skoro neznatno prema pamćenju indijskog čoveka i njegovom doživljaju sveta.Od svih država danas, samo se Indija i donekle Iran (Persija), mogu pohvaliti činjenicom da su zadržale kontinuitet kroz hiljade godina postojanja.Uz opasku da ukidanje carstva u Iranu, i dolazak Homeinija, to malo pomera, ali suštinski ne menja ništa!` Neko bi sad pitao:a gde je tu Kina? Ne prijatelji! Čak ni moćna, velika Kina, veličanstvene istorije i tradicije, nema kontinuitet Indije i Irana. Do današnjih dana! Uvek se može nešto naučiti!

Za Indiju nas veže na stotinu pojmova, slika, predrasuda. Ko nije čuo za Gandija, maharadže, Tadž Mahal, bengalskog tigra, Indiru Gandi, svete krave, reku Gang, Sai-Babu, Ben Kingslija, Salmana Ruždija, Budu, majku Terezu, BOLIVUD, kaste...

"SVI LJUDI SU ROĐENI SLOBODNI SA JEDNAKIM DOSTOJANSTVOM I PRAVIMA", trebalo bi da je prva tačka Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. U Indiji, to nije slučaj. Kada se rodiš, niti si slobodan, niti dostojanstven. Rodiš se u kasti svojih roditelja! Ako su ti roditelji u kasti pacolovaca, đubretara, onih što vrše kremacije na rekama..., ti se ne možeš pomaći dalje. Radiće isti posao, kao preci u sto generacija. I naravno, isto važi i za malo lepša zanimanja. Sveštenici, lekari, vojnici, činovnici. Eheeej. Objasni, gospodine, fenomen kasti. Kastinski sistem podela u indijskom društvu. Oni su ga imali kada se ni sedam rimskih brežuljaka nije formiralo još! A gde su ostala nama nepojmljiva čudesa po Indiji. Zamršen i složen, podeljen na hiljade delova, kastinski sistem društva, i dalje je velika nepoznanica nauke: kako je i zašto nastao! Kako je opstao do 21. veka, iako svaka indijska vlada vodi borbu da raskine te niti koje tako duboko obavijaju i sputavaju to drevno društvo. Barem po ustavu, kaste su ukinute, ali tradicija ih neguje i uspeva da održi, usporavajući i ovako sporo i fatalističko društvo, letargično uz svoje Hindu i budističke ideale! I stotine drugih kultova, svetih ljudi, magije svake vrste. Nekako ostatak sveta, gleda na Indiju, kao na neki mutirani Disneyland, gde rado putuju, oduševljavaju se istinskim čudima tamošnjeg života, traže neke odgovore, inspiraciju... Drogiraju se, kao nekad The Beatles, kod Mahareshi Yoge. George Harirson je tu zavoleo sitar i rado ga svirao kasnije. Drugo ne pominjemo. Nemamo vremena!!! A,treba nam stići na film! Svakako, ići u Indiju, ko je mogućnosti. Bez ostatka, destinacija No.1. Pa recite, gde još u nekom parlementu stranka gubavaca ima svoje poslanike! Indija je to. Pa naš blogić,od tri reči, sadrži indijski pojam Bollywood, u slavu najveće svetske produkcije, locirane u Mumbaju!

U vremenima stare SFRJ, sa tom federacijom, najvećom demokratijom na svetu (kako zvanično navode) uspostavljeni su vrlo bliski odnosi, pod etikecijom pokreta nesvrstanih, koji su inicirali tadašnji čelnici Indije, Indonezije, Jugoslavije, Egipta.....

Tako, zahvaljujući pokojnom maršalu, doživotnom predsedniku, imali smo priliku da se malo više zainteresujemo za Indiju, gledamo TV dokumentarce državne televizije (60-tih, 70-tih, respektabilne kuće koja je stizala gde ni BBC nije mogao!!. Stariji, naši očevi, majke, sećaju se tih vremena i sad sa nekom lepom setom, pamte te šefove država, posete, Titova putovanja..., celu tu menažeriju, od afričkih diktatora-ljudoždera do Indire Gandi, Nehrua, cara Selasija i sličnih živopisnih vladara. Sada kada ničeg više nema, samo sećanja i arhive, Indija je za nas ponovo daleka, egzotična zemlja udaljena i primamljiva destinacija za hrabre turiste i avanturiste! Možda je ostao i onaj prosti, vulgarni vic, povodom sahrane (kremacije) Indire Gandi,a njegov junak je bio onaj stari komunac Raif Dizdarević, tadašnji šef diplomatije, koji je predvodio jugoslovensku delegaciju. Danas, jedan, od poslednjih živih rukovodilaca SFRJ. Vic ne prepričavamo, naravno!

Da sad ne povampirujemo istoriju stare Jugoslavije, i biografije ljudi u sivim odelima.

Ako neki grad u Indiji predstavlja tu zemlju u malom, onda je to Kalkuta, ili Kolkata, kako je od nedavno indijci zovu. Kalkuta je glavni grad indijske države Zapadni Bengal, i smeštena je u bengalskom zalivu kao važna luka. Ima i većih i važnijih gradova u Indiji, ali nijedan nije tako dugo na top-listama UN, kao jedno od najgorih i najnehumanijih mesta za zivot! Ne u Indiji. Nego na celoj zemaljskoj kugli. Kalkuta je nepresušna inpiracija za dokumentariste i istraživače, ali nažalost i za humanitarne organizacije...Sta se viđa na ulicama Kalkute, ne viđa se ni u košmarima! Ova svetska prestonica ubogih, leproznih, najsiromašnijih, živi svoj haotični život vekovima. A,opet je značajan kulturni, univerzitetski, naučni centar Indije. Znate verovatno da je Majka Tereza veći deo života provela u Kalkuti, brinući o onim koje su svi napustili, i što nemaju ništa, osim vazduha u plućima!

Najviše dokumentaraca snimljeno je o Indiji. Više od pola od toga pripada poglavlju: Kalkuta! Veliki francuski reditelj Luj Mal, (Louis Malle, 1932-1995), krajem 60-tih, zadovoljio je svoju fascinaciju Indijom napravivši dva dokumentarna filma: Phantom India i Calcutta. Phantom India bavi se verskim temama i kultovima po Indiji, i nekako se nameće za gledanje posle Calcutte. Trebalo bi vam samo bolje poznavanje francuskog, jer ima naracije koja prati scene i objašnjenja za određene rituale. Za gledanje Calcutte vam znanje francuskog nije potrebno, jer komentara ima tek neprimetno. Nisu ni potrebni. Reči su suvišne. Gledalac se sam mora boriti sa emocijom onog što je video. A, svašta se vidi u tih 90. minuta filma. Luj Mal krenuo je put Indije samo sa kamerom od 16mm i snimateljem tona! Nikakva glomazna priprema i produkcija. Nema veštačkog svetla. Nema nameštanja. Pravi, ogoljeni dokument. Pre ere videa, sniman filmskom kamerom, ona čini kao da ste za trenutak na samim ulicama Calcutte, u lazaretima, sirotinjskim četvrtima! Ali i na golf terenima i konjskim trkama gde vidimo drugo (skoro nestvarno), lice ovog legendarnog grada. Calcutta jeste snimana, sad već daleke 1968 (puštena 1969), ne gubi ništa od snage svojih slika ni danas. I u 21. veku u Kalkuti je isti haos, isti umirući na ulicama, pretrpani vozovi, otvorena kanalizacija, gubavci bez delova tela... Dolaze samo neki novi, da snime isto, sa modernim digitalnim kamerama, koje nemaju dušu filmske trake... Kada je film izašao pred publiku, naišao je na oštar protest indijske vlade, koja je smatrala da je napravljena jedna neafirmativna, crna i preterana slika zemlje. Obrušilo se na Luj Mala.

Po mom skromnom mišljenju, ovakvi i slični dokumenti sigurno zaslužuju da uđu u UNESCO kulturnu bastinu, jer su izvanredan dokument, za jedno vreme, jedan grad, jednu veliku civilizaciju. Da je hteo, mogao je reditelj da snima palate maharadža, prelepe vrtove, lepe indijke Kalkute. Ali onda to ne bi bilo to. Što kažu: ne može se od babe praviti devojka!!! Kao prilog, pogledajte ostale zapise iz Kalkute. Bar toga ima. I na kakve slike ćete naići?! Da, sestre Kardashian sigurno tu nećete zateći. A, vidiš, to bi bio rialiti... btw. Kardashian takes Calcutta!!! Inače sam Luj Mal, nije naivan dokumentarista, mada ga ljubitelji filma vole i pamte zbog legendranog neo-noar klasika LIFT ZA GUBILISTE iz 58-me, remek dela sa Žanom Moro i muzikom Miles Davisa! A tu su i Atlantic city, Ljubavnici, Lucien Lacombe, Black Moon (jedan od najluđih i ezoteričnijih filmova ikad snimljenih), kontraverzni Pretty Baby sa Bruk Šilds i Suzan Sarandon, i još mnogo drugih odličnih filmova. Da nije naivan dokumentarista, znači to da je sa čuvenim okeanografom i istraživačem Žak-Iv Kustoom dobio Oskara za najbolji dokumentarni film 1956, čuveni THE SILENT WORLD (Svet tišine). Takođe i Zlatnu palmu za isti fim! E, sad, ko nije gledao avanture Kustoa i ekipe sa Kalipsa, onda ovaj i naredne textove može zaobići. To je opšta kultura! To su veliki, zaslužni ljudi. Ipak, vredno je da kažemo, da je sam Luj Mal isticao u intervjuima da mu je baš Calcutta, najdraži film koji je napravio!!! A, istina je opet, da su ljudi najmanje znali za njegovo bivanje po Indiji i taj film. Inače, mali broj gledanja na You Tube će vas uveriti u to. Ovom prilikom se zahvaljujemo nekoj dobroj duši, koja je stavila ovaj film na servis YouTube, jer ga je ovako gotovo nemoguće naći, pa čak ni na svemoćnim sajtovima piratske orjentacije, gde se nalazi sve i svja! Tako, pogledajte Calcuttu, gledajte slike i prizore... Pomislite, da iako loše živimo, krparimo, tragamo za poslom, neki ljudi žive, preživljavaju u mnogo gorim uslovima, sa parčetom kartona kao krevetom, sa kugom i gubom kao normalnim bolestima. Malo se trgnite, strpite, presaberite. Ne besnite.

Za kraj, Tagore, Nobelovac iz Calcutte, koji stih iz Gradinara:

"Bilo je u maju. Zaparno podne izgledaše beskrajno dugo.Suva zemlja skapavaše žedna na žezi.
Tada čuh preko reke gde neko viče:''Ljubimče hodi''
Ja zatvorih knjigu i otvorim prozor da vidim.
Kraj reke je stajao krupan bivo sa kaljavom kozom i pitomim, strpljivim očima, i dečko, do kolena u vodi, dozivaše ga da ga napoji.
Ja se zadovoljno osmehnuh i osetih u srcu dah blagosti"