04.07.2015, 13:25

Krupni kadar (Close-up, r. Abbas Kiorostami, 1990)

"Svaka prolivena suza nosi u sebi osmeh" (Iranska poslovica).

U skoro svim iranskim filmovima koji su prešli granice drevne zemlje i zaigrali na velikom platnu u ostatku sveta, osećala se atmosfera na ivici suza. Svet je otkrivao Iran, i tu lepu, staru, neobičnu kulturu, upravo i najviše preko divnih filmova. Na početku, skoro stidljivo, nenametljivo,da bi danas ta kinematografija bila jedna od najznačajnijih svetskih uporišta dobrih filmova sa dušom! Iz Irana dolaze cenjena imena svetskog filma, a neka znaju svi: Abbas Kiorostami, Majid Majidi, Jafar Panahi, Mahmoud Shoolizadeh, Amir Naderi, Asghar Farhadi, Mohsen Mekhmalbah... Popis autora je podugačak, i nije nam namera da ih sve licitiramo ovde. I briga za čitaoca je bitna, da ne lomi jezik i ne zamara mozak suvišnim! U Persiji, sa filmom računaju ozbiljno, i verovatno posle nafte i čuvenih tepiha, filmovi su postali zaštitni znak te Republike. Da ne ulazimo u političke,svakodnevne asocijacije koje sa TV-a pristižu i prikazuju tu zemlju kao jednu od "onih". U državi veličine pola Evrope, sa 80 miliona duša, koja se i zvanično zove Islamska Republika Iran, naravno da će se svašta dešavati. Tamo se dogodio najveći politički i verski preokret u modernoj istoriji,koga po značaju nadilaze jedino svetski ratovi XXog veka. I komunisti u Rusiji, Kinezi sa svojim eksperimentima Maovog vremena, i reforme Mladoturaka i ubistvo Kenedija i Vijetnam i Avganistan i pornografija i Apple, i čovek na Mesecu...., su istorija drugog stepena, spram pada hiljadugodišnjeg carstva i dolaska Homeinija (Khomeini, 1902-1989) 1979. na vlast!

Tu se stvar usložnjava i nije u par redova lako objasniti funkcionisanje takvog sistema, gde vrhovnu vlast ima teokratija! Pošto ovo nisu političke analize odnosa u regionu krvavog persijskog zaliva, nego priče o filmovima, za Persiju, malo šire i slikovitije, ostavićemo jedan dobar film sa Ben Kingsley-em i lepom Jennifer Connelly. Tada ćemo malo opširnije saopštiti nešto o Iranu (Persiji), što ste voleli da znate, a niste smeli da pitate, plašeći se da Mahmoud Ahmadinejad ne baci atomsku bombu na vas, ili ne doživite strah Salmana Rushdija! Možda je u šali, ali kakva stvarna asocijacija veze običnog čoveka odavde (ako uopšte dosegne i o Iranu da misli!) za tu veliku zemlju. Nikakva. Možda, neko bogatiji gleda kataloge sa persijskim tepisima tipa Tabriz, Jazd,Isfahan...., da njima premosti dnevnu sobu i lobi! U nostalgična vremena dva TV kanala, DVE vesti su vam se do kraja života urezale iz Dnevnika 2: "Prevoj Peć-Čakor-Murino je neprohodan za saobraćaj zbog jake snežne oluje!", i druga: "Iran je uspešno odbio ofanzivu jakih iračkih snaga kod Khorramshahra", "Irak je danas raketama dugog dometa gađao Teheran", "Iran je zatvorio za tankere tesnac Ormuz (Hormuz)". Setili ste se naravno! Još kad spikeri tipa Dušanke Kalanj, Sergeja Šestakova, Predraga Vitasa, to čitaju onim opasnim, dramatično-preozbiljnim tonom, to se detetu-osnovcu tih godina ureže kao onaj beleg od vakcine!

CLOSE UP, (aka NEMA-YE NAZDIK), Hossain Sabzian, 1990.

I tako cele osamdesete godine prođoše u te dve sveprisutne, svakodnevne vesti - opštu kulturu.Iran i Irak vec dugo ne ratuju(od 1988), a legendarni prevoj Peć-Čakor-Murino, je sigurno zavejan i sad. Jer, ako je Kamenko Katić tvrdio u Dnevniku u pola 8, da je 87-me zavejan u avgustu, što bi sad 2015, bio odvejan u junu/julu!?! Da zapamtim cara Rezu Pahlavia, već nisam mogao, ali su mi živa sećanja na svog dedu, poštovanog građanina ove varoši, koji je u penzionerskim danima znao da promišlja i o padu Šaha, cara nad carevima: "Onaj ludi pop dodje (Khomeini pr.aut.), sj....baše onakvu zemlju. Đavo,kad ga pogledaš, ispod onog turbana! A,kako je to Car drž'o', živeli ko' u Evropi...". Toliko o ranom susretu sa pojmom Iran! I,da!Voljeni deda je voleo mnogo našeg kralja Lesandru, nije voleo komunce, pa je neku čudnu kompenzaciju našao u caru Rezi i carici Farah Dibi. A carica je još živa! Ima apanažu u Americi! Car je davno umro, odmah po napuštanju Irana 1979! Nestalo je najdugovečnijeg carstva u istoriji sveta! Da ne odemo predaleko, biće jedna priča kako rekosmo gore, koja će pratiti Ben Kingsley-a i Connellyjevu, u njihovoj drami koja tragično zavrsava... Ne otkrivamo ime filma, za sad!

Mi smo do iranskih filmova došli, ozbiljnim i nadahnutim radom ljudi u "Jugoslovenskoj kinoteci", koji su najzaslužniji što su mnogi postali veliki poštovaoci i verni ljubitelji te sofisticirane kinematografije. Koliko je samo bilo tematskih nedelja u Kosovskoj 11, gde smo otkrivali, jedan novi i čudesan svet, pričan filmskim jezikom, ali tako različite poetike i estetike! Dugo neviđenih emocija i slika! Uz pomoc Iranskog kulturnog centra i ambasade Irana u Belgrado.

Abbas Kiorostami je posebna priča. Rođen je 1940. u Teheranu. To je Aleksandar Petrović, ili Žika Pavlović iranskog filma, a možda i više od toga! Ono što reskije odzvanja: jedan od najvećih živih autora danas. Predvodnik i najznačajnije ime tzv."iranskog novog talasa". Vanredno cenjen čovek - reditelj širom sveta. Punom zaslugom!

Ako ovo leto preživim i budem imao dovoljno hrane, možda bi se u perspektivi ceo jedan tekst mogao posvetiti Abbasu K. Ili samo o iranskoj kinematografiji. Šira publika ovde, Kiorostamija nedvosmisleno, uvek povezuje uz "Ukus tresnje" (Taste of Cherry, 1997), koje je najviše i igralo po raznim televizijama, retrospektivama, otvorenim bioskopima. Veliki je to film, ozbiljan, ovenčan i Zlatnom palmom i ne bi ga više uznemiravali! Kako nas IMDB uči, Abbas K. je dosad snimio 45 filmova, što celovečernjih igranih, dokumentarnih i kratkih. Sa tog spiska ima par naslova boljih od "Ukusa trešnje".

Danas gledamo "Krupni kadar" (Close-up, 1990), jedinstveno remek-delo, koje po mnogim specijalizovanim magazinima o filmu, npr. britanski Sight & Sound, spada među 50 najboljih filmova ikad snimljenih. Publika, kritika, svi..., misle isto! Pošto se ovaj blog ne rukovodi onom: "Kud svi Turci, tu i mali Mujo" i sve smo, samo ne elitistički opredeljeni, ovaj film je tu, jer sam ga davno gledao, a nedavno opet i to, neverovatno, na jednoj TV stanici u kasnim satima. I tako se posle mnogo godina od gledanja u Kinoteci, ukazao ponovo, 15-tak godina starijem, iskusnijem, malo više obrazovanijem gledaocu nego na prvom gledanju.

I onda se vraćamo suzama sa početka texta! Nema živog čoveka koji nije pomislio da bude neko drugi, da izađe iz svoje kože makar u snu. Mnogi bi se i u javi, i po danu, menjali za neki tuđi život, da se okane bede i čemera na sekund. Da budu voljeni, važni, slavni i ugledni, pa koliko traje. Nema tog čoveka na ovom svetu, zvao se on Rockefeller ili naš junak, gospodin Hossain Sabzian, čiju sudbinu prati "Krupni kadar",ko ne bi bio neko treći! A,šta biva kada neko ubog, siromašan i tužan u svom očaju, liči na nekog slavnog, poznatog i etabliranog člana zajednice. Taj drugi je: gospodin Mohsen Makhmalbaf, poznati iranski reditelj! Gospodin Sabzian, vozi se u gradskom prevozu Teherana i čita knjigu '"Biciklista", autora Makhmalbafa. Sedište do njega, sedi gospođa Ahankhah, starija žena. Ona ga zagleda, počinju razgovor. Na sredini puta, ona pita gospodina Sabziana, da li je on čuveni reditelj Makhmalbaf, i zašto se tako važan čovek vozi javnim prevozom, a ne limuzinom. Sabzian, malo okleva, ali daje potvrdan odgovor, da on jeste poznati reditelj Makhmalbaf, i potpisije knjigu, poklanja je gospođi i uzima telefon i adresu kuće porodice Ahankhah. Žena je oduševljena, i raduje se najavljenoj poseti.... Gospodin Sabzian, preuzima lik reditelja.

Te scene su na sredini filma, kada ga gledate, biće vam sve jasnije. Pravilo je kolumne da ne prepričavamo filmove. Mora se reći, a to je suština ove drame, da gospodin Sabzian biva uhapšen i predat sudu..... Kiorostami je čuo za ovaj slučaj i nepogrešivo znao šta da uradi! Kako je uspeo da to bude ovako efektivno, ne znamo, ali u vremenima kada je film stavljen na traku (1990) tek je godina od smrti Imama Homeina, neprikosnovenog vladara zemlje i božanske figure za svoje sledbenike, i samo dve godine od završetka dugog rata sa Sadamovim, Irakom. Burna su vremena. Verska policija nikad ne spava, a čuvari revolucije i moćni kler budno motre! Pa, 2010. slavni reditelj Jafar Panahi osuđen je na šest godina godina robije i 20 godina zabrane rada zbog "podrivanja vlade i sistema" i "vrednosti drustva".

Abbas Kiorostami posle revolucije nije napustio Iran. Ovako je to objasnio:"Ako ste posadili drvo u svojoj zemlji, koje dobro rađa i ako ga posadite u nekoj drugoj zemlji, taj plod nikad neće biti onako sočan, kao u vašoj zemlji".

Film "Krupan kadar" (Close-Up), nema glumce. Svi akteri su živi likovi, prave ličnosti. Gospodin Sabzijan je Sabzijan, sudija je pravi sudija Haj Ali Reza Ahnadi, porodica Akankhah je ta porodica. Reditelj je nekako dobio od vlasti dozvolu da snimi samo suđenje i suočavanje gospodina Sabzijana sa tužiocima, samim sobom, sudijom, kamerom. Tako da ima i polu-dokumentarni karakter. Vidimo i staru majku Sabzijan, kako moli za svog sina. I ona je ona. U crnom hidžabu. Lice u sudnici gospodina Sabzijana i par scena u zatvoru su sva u KRUPNOM PLANU. Kao većina iranskih filmova, ni ovaj ne odstupa od bavljenjem malim, siromašnim čovekom, pitanjem morala, religije, krivice i pokajanja. Ovde je to samo podignuto na najviši nivo. Opraštanje. Gledajte lice gospodina Sabzijana u tom krupnom kadru. Nije uzalud biran taj filmski izraz!!! Pratite šta govori u sudu. Na porodici je da mu oprosti ili ne. On nije osuđivani kriminalac, i nema dosije pre ovog preuzimanja identiteta, reditelja Makhmalbafa... Gospodin Sabzijan voli filmove, voli knjige, ali je siromah, sa bezmalo samog dna iranskog drustva. Žena ga je odavno napustila, jer su mu prihodi, skoro nikakvi. Kada ga na kraju sudija pita, on kaže: "Ja pokušavam da budem ja!" gledajte lice gospodina Sabzijana i biće dosta. Ponekad se čini, da će doći neko i da će ti jedva primetan, ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom, za šta ti je uvek izgledalo da kraja nema, i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. A, ako se desi tada, da malodušan, uplašen i zbunjen, kakav si uvek bio, budeš oklevao i nabadao u pomrčini, pipao oko sebe, tražeći neki put i izlaz - doći će neko, nečujan, nevidljiv i izvešće te iz te magle i gužve u kojoj si otkad znaš za sebe, neprestano gubiš i tražiš! A, izvesnije je da nikad niko neće doći, i da se ništa neće desiti. I da je sve ovo samo jedan od onih večnih, stalnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju. Ali ne prestaju da nas prate do kraja svega!

Ovaj film imao bi rivala jedino u "Kradljivcima bicikala" (Vittorio De Sica,1948) i "Deci raja" (Majid Majidi, 1997), takođe iranski. I možda u ovom blogu već pominjanom "Lete ždralovi" (M. Kalatozov, 1957). Po tužnim osećanjima koja emituju i pitanjima koja postavljaju. Znate li ljude koji dok o nečemu pričaju (obično vatreno, punog srca...), bilo čemu, utakmici, filmovima, muzici, kravi, deci... zasuze očima, nekad i zaplaču. To su pravi, dobri ljudi, čiste duše. Ako ih znate, držite ih blizu. Vrlo su retki.

A, šta je gospodinom Hossainom Sabzianom bilo? Ništa specijalno. Umro je u 52 godini, u danu, kada je posle mnogo godina trebao da se sastane sa Kiorostamijem da pricaju o novom zajedničkom filmu.