СВЕСРДА ПОДРШКА ПОУЧНОМ ТЕКСТУ Г. ИВАНЕ МИТРОВИЋ “БИБЛИОТЕКА – АПОТЕКА” Овај дивни текст је можда путоказ за све маме и тате, али и за учитеље, наставнике, а понајвише за наше просветне власти. Компјутерска револуција је сигурно направила чудо и у образовању и електронске књиге ће вероватно, врло брзо, моћи да замене класичне, али ништа неће моћи да замени процес који се зове ЧИТАЊЕ и процесе који уз читање иду (мисаоно промишљање, маштање, духовно уживање ...). У васпитању младих много је захтева за развијање разних облика културе: језичка, комуникацијска, еколошка, саобраћајна, здравствена, физичка, ликовна, музичка, култура понашања ... И могао бих још дуго да набрајам, а и ово набрајање сам започео само да бих као вероватно најважнију навео ЧИТАЛАЧКУ КУЛТУРУ, јер ми се чини да из ње све остало проистиче. Познато је да сам ја математичар и да сам написао силне математичке књиге и многима ће зато бити чудно зашто пишем о читалачкој, а не о математичкој култури, која је такође важан фактор опште културе. Али није познато да ме је моја мајка – учитељица Олга Андрић - велики љубитељ књижевности упућивала (понекад и принудом) на књиге и читање од првог дана када сам упознао те дивне симболе који су зову слова. Школску лектиру за основну школу прочитао сам до своје десете године, а касније, када ми је читање књига постала веома лепа навика. пажљиво је бирала и препоручивала шта треба даље да читам. У основној школи ту страст за читањем су подржавали људи који су ми предавали матерњи језик (ненадмашни учитељ Душан Јовић и сјајне наставнице Нада Ранђић и Вера Војковић). У Ваљевској гимназији у дивни свет књижевности нас је уводила незаборавна професорка Нада Симић Илић – жена невероватне културе која је на себи својствен начин повезивала књижевност, сликарство, музику, историју ... и указивала не само на естетске вредности онога што читамо, већ и на филозофске, психолошке и социолошке аспекте књижевних дела. Било ме је срамота да нешто од препоручене литературе не прочитам, јер би ме то дисквалификовало у веома жучним, али плодотворним дебатама које смо водили око књижевних дела и ликова који су се у њима појављивали. Све ово сам написао, не да бих се хвалио својом читалачком културом (која се касније прелила у страст према математичкој и педагошкој литератури), већ да бих на личном примеру указао да је за развој читалачке културе младог човека неопходан продуктиван троугао ДЕТЕ – РОДИТЕЉ – УЧИТЕЉ, који ми се уосталом чини да је одлучујући и у формирању сваког од поменутих облика културе. Време у коме живимо, на жалост полако разара ту сигуран сам добитничку комбинацију. На родитељима и просветним радницима, а нарочито на људима који у Србији воде културу и образовање је да читање спасу од даље ерозије, што је тежак, али веома леп и захвалан задатак и што је наравно могуће (као светао пример наводим сарадњу коју на том плану негују Ваљевска, Карловачка и Филолошка гимназија). Хвала Ивани Митровић за написани текст, јер је он поучан и инспиративан и за родитеље и за васпитаче. Хвала и Дарији и Ђорђу за фотографију библиотеке Ваљевске гимназије . Та библиотека је нешто чега се с разлогом поносим, јер сам последње дане свог боравка у Ваљевској гимназији (заједно са сарадницима) посветио њеном опремању и уређењу. Та фотографија говори да је девојчица – јунакиња дивне приче, била у праву, јер библиотеке су заиста апотеке за незнање, неинформисаност, глупост и све оно што краси популацију која живи у уверењу велике памети, а своје знање и аргументе црпи из интернета (на коме има свашта), медија и друштвених мрежа.

Svidja mi se. Bravo!

Divan tekst!

Bravo!

Divan tekst, sa divnom porukom. A sad pravac svi u biblioteku!