07.01.2015, 11:53

Tavan sećanja

Mnogo volim svoj podrum. Zato što nemam tavan. Da imam tavan i još prozorče na njemu, bio bi moja oaza, ovako, s vremena na vreme siđem u podzemlje raspremanja radi. Tako je bilo i ovaj put. Ali, najpre sećanja vezana za tavan.

Prvi tavan kojeg pamtim je onaj kod babe i dede u Staninoj Reci gde sam gotovo odrasla. Ne na tavanu, već u tom selu. Tavan na staroj kući pravljenoj u doba Jure od blata i pruća, čijeg graditelja nije pamtio ni dedin pradeda, imao je grede po kojima su se vešto kretali samo baba, deda i mačak. Deda jedanput godišnje kad je kačio meso da se suši, nakon čega bi baba preuzimala komandu nad suvarcima i budila u meni radost kad god je unosila „lotre“ da se uzvere među pršute, a mačak gotovo svako veče. Te podvige pratila sam uvek i isključivo sa poslednje prečke merdevina, do koje je sezala dozvola za tom vrstom ekstremnog sporta. Kako god, tavan jednako dedina pršuta jednako radost.

Drugo sećanje vezano za tavan je zapravo moja mašta o kućici iz snova i čarobnom kutku pod krovom s prozorčetom, a u kojem bi u kutijama stanovale uspomene. Ispod tog prozorčeta sedela bih na stolici i čitala, dok bi mi mačak dremao u krilu.

Najzad, poslednje pominjanje tavana vezano je za dolazak Čoveka u moj mali stan od 50 kvadrata u Zbratimljenim, koji je ženi, tj meni, u miraz između ostalog doneo džakove beskorisnih stvari, a među kojima su po beskorisnosti prednjačili svi revlucionarni brojevi Kikindskih i album sa slikama, ni manje ni više nego sa letovanja koje je obuhvatilo i posetu nudističkoj plaži njega i njegove bivše devojke.

- Zar ne misliš da bi bilo prikladnije da je ovaj album završio na tavanu kod tvojih roditelja? – pitala sam.

- Zašto, pa to je samo moja prošlost?! Uostalom, i ja sad živim ovde – začudio se Čovek mojoj netoleranciji, koji mi je u rođenu kuću doneo golišave fotke njegove bivše. Ali i šta sam mogla, od tog trena on je imao ista ljudska prava kao i ja (ako se za šta borim onda su to ta jbn. ljudska prava) u stanu koji sam nasledila od roditelja. Tada sam se zarekla da ću imati tavan, pa da se uspomene skladište tamo, umesto u moj devojački ormar kojeg su godinama krasile slike Kristofera Lambera, dok nije otkriven dekupaž.

I pošto smo živeli na poslednjem spratu stambene zgrade sa ravnim krovom, pa je tavan bio samo mašta, morala sam da prihvatim podrum. Tako smo sav višak predmeta, nameštaja i ostalih stvari koje nismo koristili najmanje šest godina roditelji i ja nosili u podrum. Sve uspomene iz osnovne škole, spomenare, tada popularne novogodišnje čestitke, školjke sa malobrojnih letovanja, knjige, pa i mamine tegle progutala je jednom davno Ljubostinja, poplaviši naše podrume. Kaša od papira i ubuđalog smrdljivog otpada završila je pored kontejnera. Plakala sam kao kiša. Zbog toga sam uspomene iz srednje škole i doba fakulteta sa sve garderobom iz veselih 80-ih i zlatnim foteljama iz još veselijih 70-ih odvezla kod babe u selo. Nisam razmišljala o tome da i baba verovatno ima svoj podrum ili tavan u kojeg stavlja beskorisne stvari. Pismenije spomenare, dnevnike, sveske iz srednje, udžbenike s fakulteta, majice sa sada popularnim printom, pisma, metalne kutije, retro čaše i šoljice, razglednice sa putovanja mojih drugova i drugarica koji su imali priliku da obilaze svet progutao je babin vajat pred čijim poreklom bi pali i najstručniji arheolozi i etnolozi.

-Baba, bogtemazo, pa šta ću sad!? Što si odnela moje stvari u vajat?!

-Jašta, da mi prave krš po kući! Što ih nisi čuvala, ako su ti trebale! – bila je neosetljiva baba, dok sam gledala kostur moje drvene kolevke i gvozdene konstrukcije prvog mi bicikla na tri točka, a koji su jedini izvirivali ispod srušenog vajata. Iz zjapeće tame virilo je i jedno oko mog velikog plišanog medveda kojeg mi je mama kupila za 18. rođendan, kada sam kao i većina tinejdžera zapala u infantilnu fazu. Da li sam i ovaj gubitak otplakala? Naravno, emotivnost je moje drugo ime.

I kada sam se konačno oprostila od uspomena i prihvatila da od prošlosti jedino mogu da sačuvam sećanja, mada i to sve teže, i da ne treba da se vezujem za stvari - desio mi se podrum! I to podrum u slobodarskim Robajama! Nije to bilo baš u kući u kojoj je zanoćio Tito, al jedne su Robaje!

Kuća u Robajama pedantno izgrađena pod nadzorom mog teče građevinskog inženjera, ulagano postepeno početkom 80-h, cigle, blokovi, čelične konstrukcije...i tri podruma! Jedan za drva, drugi za garažu, a treći za moj tavan! Sa sve prozorom! Podrum sa prozorom! U taj podrum tokom jedne naše seobe doneli smo sve stvari koje nismo koristili godinama. Naravno i džak sa Kikindskim i album sa golišavim fotkama!!!

Nedavno, pošto sam na pragu nove seobe, siđem malo u svoj podrum u kojem se ne pretrgoh od uživanja uprkos prozoru i pogledu na Maljen, da raspremim. Prvo na šta naleteh, kutija sa knjigama! Gomila zbirki poezije, kratkih priča i raznih životnih priručnika među kojima nađoh i naslov ”Kako ubiti svoju suprugu i zašto”! Sumnju koja mi se na kratko podvuče pod kožu potisnu sreća kad ugledah mozaik napravljen od slika Van Goga malog formata, koji je krasio zid moje devojačke sobe! Moje omiljene Van Gogove slike bile su spašene! Bile su tu i moje grafike, opet velikog formata, umotane u rolnu, a koje sam spremala za prvu i jedninu samostalnu izložbu slika i crteža 2000. godine. Kada sam bila mlada, neudata i ambiciozna. Tu je bilo i jedno staro mesingano ogledalo, koje sam dobila od pokojne babe moje drugarice ispred kojeg smo se godinama farbale i fenirale.

Našla sam i gomilu rokovnika, beležaka, pa i jedan stari zatureni dnevnik sa mojim stavovima od pre 10-ak godina. To je tek bilo smehotresno. I za posebnu priču, a o kojoj najviše može da kaže komentar mog profesora sa fakulteta upućen meni:

-Koleginice, pa vi ste stvarno kao iz Muzeja naivne umetnosti! – rekao mi je to pametan i učen čovek pre 20 godina, a što su potvrdile i pronađene smehotresne beleške, a što potvrđuje i sadašnjica u kojoj se jedino promenilo to što shvatam smehotresnost svega, ali se ponašam isto.

Elem, našla sam i lutke koje sam čuvala za kćerke iako sam ceo život verovala da ću imati tri sina. Al sam ih ipak otela i od poplava i od babinog vajata. Međutim, moja deca su se toliko plašila starinskih lutki od pre 30 godina kad su one imale kratku kovrdžavu kosu, nosile odelo za devojčice i treptale svojim krupnim očicama. Nije ih obradovala ni crnkinja sa egzotičnom garderobom koju mi je tata doneo sa Bliskog istoka 1978. godine! Jedino što su moje devojčice prihvatile iz te epohe bio je jedan policijski džip, takođe doneo ga Taka iz Iraka, a koji je još tada imao baterije i pod rotacijom išao napred-nazad.

Naravno, bio je tu i stari luster sa abažurom kojeg smo Čovek i ja svojeručno pleli i koristili uz štedljivu sijalicu, čašice za rakiju, plastične tacne neobičnih oblika, tona tanjira, šerpi i escajga kao da smo prestali da kuvamo i jedemo u kući...

Ali ono što me je najviše obradovalo, a što je greškom momaka uključenih u selidbu završilo u podrumu umesto na našoj novoj adresi, bila je kesa sa jednom sexy majičicom na preklop i čarapama iz doba kada sam radila u modnoj industriji i dobijala poslednje komade tog odevnog predmeta (ako čipke i mreže najrazličitije izrade mogu bilo šta odenuti). Sreća, kao da sam upravo išla u šoping a nisam potrošila ništa!

Naravno, bila je tu i gomla beskorisnih stvari, čije je prevrtanje donelo savršen duševni mir i plovidbu po sećanjima, a među kojima je čini mi se prednjačila diploma Čovekova koji veruje, a tako i živi, da mu taj dokument u ovoj državi ničemu ne služi.