18.04.2015, 08:31

Profesija dopisnik

Ne tako davno, nije se moglo zamisliti da iole ozbiljna redakcija nema dopisnika iz mnogih mesta u Srbiji, a i šire dok je postojala SFRJ. Valjevo se podrazumevalo kao jedna od zanimljivijih destinacija, a pojedinim novinarima posrećilo se da budu stalno zaposleni (sa radnom i zdravstvenom knjižicom u Beogradu), Najbolji među njima - poput Vlade Đurđevića u Politici, docnije i Dragana Todorovića u Borbi, pa u Vremenu - zahvaljujući kvalitetu svojih tekstova, dobili su poziv da pređu u prestonicu, gde su potom stizali i do uredničkog zvanja.

Svekoliko propadanje zemlje, kojem je prethodilo njeno smanjivanje zbog ratnog ludila na prostorima ex YU, dovelo je do štednje, pa se i angažovanje dopisnika svelo na minimume. Ako državna agencija Tanjug, uprkos zamašnim budžetskim sredstvima i zaposlenima u Beogradu koje nije lako prebrojati, dozvoli sebi luksuz da raspusti dopisničku mrežu (izuzetak su najveći centri van Beograda – Novi Sad, Niš, Kragujevac...), svaka dalja priča o „profesiji dopisnik“ postaje izlišna.

Ukidanje dopisničke mreže nadomešta se ili bezočnim prepisivanjem tuđe muke i rada sa lokalnih veb sajtova, odnsono angažovanjem pojedinih redakcija ako su TV stanice u pitanju. Opet prednjači Tanjug, koji kombinuje novotarije, pa uz „copy-paste“ sada angažuje TV VA plus, dok TV B-92, zajedno sa TV Prva (isti im je, valjda, i većinski vlasnik), angažuje potencijale RTV Marš. Ta medijska kuća pravi i posebnu emisiju o valjevskom sportu za SOS kanal po sistemu – mi vama prostor, vi nama emisiju (džabe za džabe)!

Beogradski dnevnik Sportski žurnal, kako sebe tituliše „lider sportske štampe na Balkanu“, ide korak dalje u načinu „izbora“ dopisnika, koji će, posebno vikendima, satima čučati na utakmicama za honorar čiju je visinu sramota i pominjati. Žurnal je, dakle, otkazao saradnju dopisniku koji je taj posao, kako god, obavljao od prvog broja, više od 20 godina. Nije to urađeno po uredničkoj pameti u posao zalutalih čelnika „lidera sportske štampe“ već na pritisak moćnika u pojedinim valjevskim klubovima. Oni (moćnici) sada se na stranicama Žurnala, sa budibogsnama temama, pojavljuju često kao da su u pitanju najveći asovi veselog srpskog sporta!

„Ko smenio dopisnika Žurnala? Daj, nemoj se zezati!“, reći će potpisniku ovih redova jedan od njih. „Šta me to briga, mi (misli na klub u kojem je sve i svja) sada u Žurnalu imamo sve što hoćemo!“, dodade i ostade uveren u ispravnost toga što inače „nije uradio“ potpuno nesvesan činjenice da je „otkrio grm u kojem leži zec“. A nije nikakva tajna ni to da se On pitao i kod postavljenja mladog kolege, novog dopisnika Žurnala (iako ga i ne poznaje, što je manje bitno)... Bitno je da je mladi kolega, sve prateći važne beogradske redakcijske „mozgove“ na vreme shvatio ko je Alfa i Omega!

Ako je sve to tako, a jeste, kako onda očekivati da dopisnike iz Valjeva imaju, recimo, redakcije iz drugih delova Srbije (van Beograda) ili zemalja nastalih raspadom SFRJ, što je do 1990-tih bila uobičajena praksa novina koje su držale do sebe. Sada su TV i internet(ne retko grubo zloupotrebljavani) učinili svoje, ozbiljna takmičenja poput košarkaške ABA lige, ako je sport u pitanju, imaju ažurne sajtove koji nude sve – od statistike i izjava, do aktuelnih fotografija.

Honorari onih što su dopisnici, sem pojedinih izuzetaka, toliko su beznačajni da ih ne vredi ne pominjati. Kada se uzme u obzir i to da ti novinari u matičnim, valjevskim redakcijama (ako ih uopšte imaju) nemaju ni toliko, nije čudo što najvredniji pišu i za dve – tri kuće. To što povremeno pobrkaju kako pojedine tekstove potpisuju, zavisno od toga kome ih šalju, i nije za sekiraciju. Ako ih je većina sklona, a jeste, da tuđi rad olako prisvoji, sve nemajuć pojma u čemu je problem, onda je „profesija dopisnik“, makar u nekadašnjem izvornom obliku, na najboljem putu da se ugasi.