01.05.2015, 08:30

Prvomajski uranci - od parada do zaborava

Nikada manje onih koji su za Prvomajski uranak bili na nekoj od divčibarskih livada. Na mestima gde je bilo i na stotine posetilaca i automobila danas tek dva-tri vozila i desetak, pretežno, mladih koji su odlučili da uranak provedu na Divčibarama.

Ko još pamti prvomajske uranke u Valjevu i okolini?

Možda naši sugrađani (najverovatnije) stariji od 60 godina, a razlog je jednostavan – organizovanih okupljanja i obeležavanja 1. maja – Međunarodnog praznika rada nema bezmalo dve decnije, a tome je, čini se, doprineo i „vaskrs“ Đurđevskih (Đurđevdanskih) uranaka (6. maja) do kojeg je došlo posle vaspostavljanja višestranačja u Srbiji 1990-tih godina.

Dugo su prvomajski uranci, o tome svedoče i tekstovi u Napredu, bili deo partijskog folklora SKJ, kada je „program proslave“ organizovan u nekoliko dana sa svečanim akademijama i drugim sadržajima, a uranak je bio kruna događanja, pa se „organizovano“ kretalo ispred zgrade Doma kulture ka Pećini (i drugim izletištima). Uranicima su, po pravilu, prethodile logorske vatre paljene 30. aprila uveče, ne retko i partizanski marševi organizovani do destinacija sa prošlošću za primer.

Proslava 1.maja (Foto: Dragiша Меdenica)

U godinama posle Drugog svetskog rata o urancima su organizovani defilei (ili parade) kroz grad, čija je osnovna poruka bila dokle se stiglo u obnovi i izgradnji zemlje, a učesnici su bili đaci, radnici, seljaci, predstavnici sportskih organizacija, klubova Narodne tehnike... Za učešće na njima zaduženi su birali samo najbolje. Jednoobraznost u oblačenju, do uniformisanosti, podrazumevalo se.

Docnije, 1970-tih recimo, prvomajski uranci organizovani su na teniskom (docnije košarkaškom) terenu na Zdravljaku. Po pravilu, koncert je imao KUD Abrašević, bilo je recitala, prigodnih govora političara... Posećenost je bila dobra, a narod bi se potom razmileo po Pećini i okolnim izletištima. Bivalo je tada i svirke „na uvce“ i „za dušu“, pa su se mnogi u kasne popodnevne sate s mukom vraćali kući.

Potom, u godinama pred zamiranje prvomajskih uranaka, okupljanja građana sa gotovo identičnim programima preseljena su na fudbalsko igralište Budućnosti, pored puta Valjevo-Loznica, gde su posetioci imali daleko bolje uslove za praćenje programa jer su mogli da sednu na tribine za razliku od Zdravljaka, gde se stajalo ili sedelo na travi. Uz to, bliži su bili „Lovci“ i „Platani“, a ni „Ribolovac“, „Zdravljak“, „Promaja“ ili „Livadica“ nisu bili daleko.

Uranak 1. maj 1975. (Foto: Dragiša Medenica)

Organizovani uranci su „odumrli“ gotovo spontano jer se, između ostalog, tanjio i interes i sindikata, kao organizatora, odnosno građana, koji su na Pećinu ili na druge destinacije dolazili bez posebne želje da gledaju folklorce ili slušaju isprazne političke govore. Mlađi Valjevci su počeli da se najčešće okupljaju uz Gradac, gde su organizovani rok koncerti ili pohodi bajkera.

Promenio se i odnos medija. Nekada, Napred je za 1. maj izdavao svečani (dvo)broj, „glava“ je štampana u crvenoj boji,  sa reportažama o najboljim radnicima, seljacima, aktivistima (tako je bilo i za Novu godinu, 4. i 7. juli, 15. septembar i 29. novembra). Radio Valjevo je pripremao dvodnevni, trodnevni ili čak četvorodnevni praznični program zavisno od toga koliko se dana slavilo (državni praznici su obeležavani dva dana, ali se ne retko nije radilo i više dana ukoliko su 1. i 2. maj „padali“ u vreme vikenda ili se neki petak između radnih i neradnih dana zgodno dao uklopiti u praznovanje).

Uranak 1. maj 1975. (Foto: Dragiša Medenica)

Ne samo u Valjevu, u Srbiji se danas retko gde posebno obeležavaju prvomajski uranci. Najduže su, izgleda, izdržali Kruševljani i Piroćanci, gde su se sindikalni aktivisti takođe umorili. U Beogradu se danas, posle faze „opasuljivanja“ koje su patentirali u UGS Nezavisnost, održava protest radnika obespravljenih i obezglavljenih spornim privatizacijama. Učestvuje i desetak predstavnika Gradskog veća Saveza samostalnih sindikata iz Valjeva.