10.09.2015, 13:26

Kako se Dragojlo našao u Vidinom parku

U parku na Jadru, koji slovi za „Park Vide Jocić“ s obzirom na to da su u njemu biste nekoliko valjevskih partizana, koje je ona, kao njihov ratni drug i saborac vajala, nalazi se i spomenik Dragojlu Dudiću (1887-1941), seljaku iz Klinaca, prvom predsedniku Narodnooslobodilačkog odbora Srbije – preteči današnjeg republičkog parlamenta.

Dok nastaju ovi redovi prisećam se kako su, pre nekoliko godina, u skupštinskoj zgradi u Ulici maršala Tita (potom Srpskih vladara, pa Kralja Milana), mnogi (ne samo novinari) bili iznenađeni pojavom reprezentativne Dragojlove slike, koja je, bezmalo, bila prekrečena u jednoj od sala, prilikom njene rekonstrukcije! Iznenadili jer nisu ni znali ni ko je on, niti otkud u Narodnoj skupštini Srbije!

Za mnoge Valjevce je, takođe pre nekoliko godina, verovatno iznenađenje bila i Dragojlova „pojava“ u parku na Jadru, kada je dotadašnju bistu zamenio spomenik, takođe rad vajarke Vide Jocić (1921-2002). „Krivac“ za to iznenađenje bio je naš kolega Zdravko Ranković (1944-2014), Mioničanin iz Sankovića, koji je znao da taj spomenik stoji, gotovo u zapećku, školske zgrade mioničke OŠ „Dragolo Dudić“.

Zdravko je najpre ubedio Miću Jankovića (1945-2004), od planiničkih Jankovića odseljenih u Babajić kod Ljiga, da odu u Mionicu i sa „odgovornima“ se dogovore da se Dragojlov spomenik prenese u park na Jadru, a da ga u školi zameni Dragojlova bista. Rečeno – učinjeno, misija je uspela, pa se Dudić tako našao među Valjevcima (bez obzira na to što njegov spomenik postoji na Gradskom (nekada Titovom) trgu, kod zgrade Gradske skupštine, a uradio ga je beogradski vajar Jovan Oto Logo (1931).

Usput, Mionička osnovna škola je, posle Petooktobarskih promena 2000-te, na inicijativu pozorišnog reditelja Miroslava Ćiše Trifunovića, tadašnjeg predsednika Skupštine opštine, ponela ime pesnika Milana Rakića (1876-1938), unuka mioničkog kneza Mite Rakića (1818-1879). Da Zdravko i Mića nisu, sticajem srećnih okolnosti i zemljačkih veza, Dragojla „preselili“ u Valjevo pitanje je, ili možda grešimo, gde bi njegov spomenik potom završio.

U Vidinom ateljeu

Kao školski drug Vladimira Mandića Mande (1947-1969), speleologa – mladog istraživača, koji je tragično nastradao tokom prve velike istraživačke akcije u Todorovom Dolu na Durmitoru - na poziv njegovih roditelja Bore i Bose, našao sam se među nekolikim Valjevcima, koji su išli u Beograd kod Vide Jocić da pogledaju Mandinu bistu, koju je ugledna vajarka naklonjena Valjevu, radila na molbu Dušana Mihajlovića, tadašnjeg predsednika Kluba mladih istraživača koji je poneo Mandino ime. Bista je trebalo da bude postavljena na Mandinom grobu, na Novom groblju.

 

Bista Vladimira Mandića Mande (Foto: Đorđe Đoković)

Vidin atelje, koliko se sećam, nalazio se u Volginoj ulici, na Staroj Karaburmi u blizini stadiona OFK Beograda. Dočekala nas je obradovana posetom u opštem rusjavu od ateljea, što je valjda karakteristika svih umetnika. Sa njom je bio i Šarlo, čini mi se da ga je tako zvala, mlađi od nje, zanimljiv. Čutljiv čovek sa negovanom bradom i specifičnim kačketom (ili beretkom) na glavi, koji se trudio da bude uzoran domaćin. Oko nogu nam se vrzmalo nekoliko mački prema kojima se Vida majčinski odnosila.

Pokazala nam je bistu urađenu na njen specifičan, prepoznatljiv način (po Mandinim fotografijama), koja se i danas nalazi u dvorištu Doma istraživača, u Birčaninovoj ulici. Vida je o pokojnom Mandi govorila sa velikom ljubavlju, nesporan je bio i njen trud da Mandinu bistu uradi najbolje što može u tim okolnostima.

Videlo se, međutim, da njegovi roditelji, posebno majka Bosa, nisu bili zadovoljni. Nije joj se svideo vajarkin umetnički doživljaj, želela je klasičnu bistu. Otuda je izrada nove biste, koja se umesto spomenika nalazi na Novom groblju, poverena Mikici Radovanoviću (1953), kamenorescu iz Užičke ulice, gimnazijalcu koji je nastavio zanat svog oca Dragoslava, rodom iz Gunjice kod Gornje Toplice.