20.09.2016, 10:19

Oprostite nam ovu sramotu, dragi naši košarkaši

Za početak neophodno je istaći da ovo piše neko ko nikadа nije gajio strast prema košarci ili nekom drugom sportu. Neko ko poznaje mlade ljude čija je strast upravo košarka, čija je ljubav i način života – sport. Neko ko se iskreno divi ljudima koji se danas bave bilo kakvim sportom, pa i košarkom. Neko ko je deo grada i države koja je svojom igrom mnogo doprinela kvalitetu sporta na svetskom nivou. U žargonu rečeno dolazim iz zemlje košarke, vaterpola, odbojke, nekada davno i fudbala. Iz zemlje sporta. I zemlje dugova. Živim u gradu cenjenih sportista. No, osvrnimo se sada malo na aktuelno stanje u košarci.

 

Čujem da se možda gasi najbolji košarkaški klub u ovom gradu, gradu Valjevu. Klub koji postoji od 1948 godine. Košarkaski klub Metalac, nekad Budućnost, postaje prošlost iako im je tradicija duga više od polovine jednog veka. Njihova igra je naše Valjevce ostavljala bez daha u hali sportova ili drugde gde se pojave. Idolima naše sredine, koji su srce, znoj i vreme ostavljali na terenu, više to neće biti omogućeno, jer nema uslova (novca) za to. Preciznije, koče ih dugovi, načuh da su u pitanju astronomske cifre. Stoga je logično da će potražiti drugo mesto gde će moći da daju sebe. Seljakaće se po drugim klubovima dok se i oni ne ugase.

Onda će otići iz zemlje. Ili će utučeni bataliti sport jer se nema mogućnosti da nastave. Kao priznanje, za dosadašnje rezultate, možda će dobiti neki članak i komentar podrške na društvenim mrežama, naravno ako dođu na red od veoma uglednih ljudi, koji taj novac ćemere u telefonima, markiranoj garderobi, gipsanim zidovima oko kuća, silikonima… ili ako budu te sreće, imaće prostor na bilbordu u centru grada.

A za to vreme, klubovi u čijem radu su učestvovali naši reprezentativci, naši lavovi, majke koje su ih rodile i gajile sa tendencijom da odgaje i one što će naše reprezentativce naslediti, ne, neće se ugasiti, jer se obično gasi svetlo koje može da se opet upali. Nestaće, proći će, kao i njihovo utrošeno vreme. Biće jedna u nizu propalih firmi u zemlji kojoj manjka svega sem toga.

 

Opet napominjem da, ovo piše neko ko, grubo rečeno, nema veze sa sportom, još manje sa košarkom, ali ima svest o važnosti sporta i sportista u svakoj zemlji. Ima svest o tome koliko je dragoceno imati uspešne sportiste u jednoj maloj zemlji kao što je Srbija. Svest koliko ta zemlja, u kojoj su dali sebe, guši njihove potencijale. Sama svest o tome je dovoljna da zbog nestajanja najboljeg košarkaskog kluba u gradu u kom živim budem potpuno razočarana i besna mlada osoba.

Dovoljno je da me nestajanje jednog Metalca navede na razmišljanje o sudbini nekadašnjih i budućih klubova u celoj zemlji. Da se zapitam šta su skrivili mladi sportisti da im zauzvrat bude oduzeto pravo da iskažu svoj talenat i učine sebe i svoju sredinu ponosnom. Kakvu su grešku napravili opredeljenjem da ulože trud u nešto što svim srcem žele, vole i mogu. Šta drugi sportisti, u ovom slučaju, košarkaši, mogu da očekuju kad u gradu sjajnih košarkaša nestaje najbolji lokalni košarkaski klub… ironija je da se to dešava nakon ovogodišnjih olimpijskih igara u Rio De Žaneiru na kojima su upravo srpski košarkaši, tim u kom je i Valjevac Miloš Teodosić, uzeli srebrnu medalju. Pa zar ne bi bilo logično da zauzvrat, ako ništa drugo, negujemo košarku kako bismo tu medalju videli i narednih godina. Kako bismo opet uživali u kvalitetnoj igri na terenu ili pred ekranom…

 

Sve ovo navodi mene da se zapitam da li nama svima ostaje na kraju da se skinemo ili da demagogiju uvrstimo u jedini sport i kulturu kako bismo dobili preko potrebni novac? Da kreštimo za mikrofonima na nekom vašaru zarad istog tog novca? Da li bi u tom slučaju, neko moćan pomogao ovom klubu da nastavi da igra ako bi se oni kolektivno skinuli, pričali u prazno ili kreštali za nekim mikrofonom, pošto je opšte poznata stvar da se dobrovoljni davaoci za takve ljude uvek nađu? Da li su naša jedina budućnost i kvalitet, neophodan za razvoj jedne zemlje, upravo golotinja, propala politika i kreštanje? Ako svi mi tim već utabanim stazama pođemo, da li ćemo dobiti neko priznanje, imati armije vatrenih i ponosnih fanova…

 

Mogu samo da pretpostavim kako se osećaju ljudi koji pomno prate Valjevsku košarku ili učestvuju u njoj. Kakvo ogorčenje oni osećaju. Ko zna koga će sve u Valjevu situacija sa Metalcem poraziti. Jedino se zna to da će oni biti u manjini. Za to vreme će drugi klubovi u drugim gradovima Srbije deliti sličnu sudbinu.

 

Lično se, nakon ovoga, više nikada neću usuditi da izgovorim da smo zemlja košarke, grad košarkaša, zato što ne bih da lažem narod. Ako smo to i bili nekad, više nismo, jer konkretno košarka ovde nema podršku koju ima sve ono što sada jesmo. Ali ću bez obzira na sve uvek biti preponosna na naše košarkaše, pošto ništa više osim toga ne mogu, nemam moć.

 

Hvala vam na svemu i oprostite nam ovu sramotu, ako možete, dragi naši košarkaši!