04.07.2014, 08:45

Pozdrav iz Azerbejdžana

- Lep Vam je ovaj grad, kažem taksisti koji me oko dva sata iza ponoći vozi na aerodrom Hejdar Alijev (vreme je da se ide kući). On je ujedno i jedna od retkih osoba ovde u Azerbejdžanu koja govori engleski.

- Da… noću! - kaže on, dok prolazimo pored novootvorenog - a već čuvenog - centra po projektu Zahe Hadid. Centar takođe nosi ime ‘oca nacije’ Hejdara Alijeva, verovatno i grandiozni bulevar kojim se vozimo. Sveprisutni stariji Alijev se osmehuje i sa bilborda, uramljenih slika u svim javnim prostorima, naravno i TVa i spomenika (čak je stigao i do Tašmajdanskog parka!).

Baku by nigh je zaista impresivno osvetljen, od ulica, pešačkih zona, fontana i parkova, preko fasada starih i novih zgrada, a vrhunac su Fire towers, tri kule visoke oko 190 metara čije fasade su pokrivene jakim led svetiljkama tako da zgrade kao veliki ekrani dočaravaju plamen, povremeno zamenjen lepršavom azerbejdžanskom zastavom. Plamen nije tu slučajno, ko je gledao ovogodišnju Ligu šampiona mogao je primetiti da se na dresovima Atletiko Madrida reklamira Azerbejdžan, sa sloganom ‘Land of fire’ - upravo tako najraniji pisani istorijski izvori pominju ove kavkaske prostore.

Park u Bakuu (Foto: Ljuba Ranković)

Danju, Baku je haotičan - iako se prosečno voze vrlo dobra nova i moćna kola i iako ima dobru saobraćajnu infrastrukturu i dosta jednosmernih bulevara sa po tri i više traka, gužva nikad ne prestaje. To je prevashodno zbog neverovatno nedisciplinovanih vozača koji horizontalnu saobraćajnu signalizaciju jednostavno ne vide; zađe li automobil u sporedne, uske ulice, teško se i bolno iz njih izvlači. Jedino u starom, utvrđenom delu grada, parku pored mora i velikoj pešačkoj zoni pešak može da odahne - i možda pazari nešto. Možda, jer grad je izrazito skup - jedan manat je jedan evro, a pivo od 3 ili više manata je pre pravilo nego izuzetak, ćilimče u suvenir shopu bez problema nude za 50, 70 pa i 100 manata; zato će se neko ko voli visoku modu i luksuz ovde osećati više nego dobrodošlim.

Baku ima još jednu prepoznatljivu karakteristiku - pošto se nalazi na poluostrvu koje zalazi duboko u Kaspijsko more, otvoren je sa svih strana i samim tim jako vetrovit. Na to nam je još pri dolasku skrenuo pažnju pilot, a potom i svi sa kojima smo stupili u kontakt.

Golubica - simbol Sumgajita (Foto: Ljuba Ranković)

Razlog našeg boravka u zemlji vatre, međutim, nije turizam. Tek u gradu Sumgajit gde smo sa lokalnim medijima radili na novom web sajtu mogli smo bliže da vidimo običan život prosečnog čoveka - ogromna stambena naselja kodnog imena tipa ‘Mikro distrikt no 17’ sastavljena od propalih panelnih zgrada sovjetskog tipa bez dovoljno privatnosti, dosta puste prašnjave ulice gde se tek iza visokih zidova nazire prisustvo ljudi, zelenila i pravog porodičnog života, i (polu)divlja neregulisana gradnja na periferiji.

Uopšte, Azerbejdžan je mešavina orijentalnog, sovjetskog i evropskog, bogatog i ubogog, uređenog i haotičnog, primorskog, polu-pustinjskog i planinskog… Kažu naši domaćini, da od 11 tipova klime na našoj planeti, u njihovoj zemlji je zastupljeno devet (možda malo preteruju, ali i to je valjda jedna odlika ovih ljudi) - zato imaju jako raznovrsnu i ukusnu kuhinju sa puno voća, povrća, svežih začina, više vrsta mesa i ribe. Ovisnik o kafi ovde može da se nađe u problemu, ako se na vreme ne adaptira na sveprisutni čaj.

Nije lako biti novinar, pa ni bloger u Azerbejdžanu (osim ako ste ćerka predsednika Alijeva mlađeg, Lejla - ona je glavna i odgovorna urednica style magazina “Baku” (na trenutak se setih Marije Milošević). Puno je slučajeva zastrašivanja, zatvaranja, sloboda informisanja je relativna i pod budnim okom vlasti. Iako se načelno dopušta poneki kritički glas u malobrojnim nezavisnim medijima, to se čini samo zarad odavanja bolje slike na međunarodnom planu (“Evo vidite da imamo i nezavisne medije!” - poznato i nama iz veselih devedesetih). Kritički glas, posebno u unutrašnjosti i u zapadnim oblastima (Nahčevan) strogo se kažnjava. Poznat je recimo slučaj devojke iz ove udaljene oblasti koja je na svom privatnom blogu kritikovala redove i nestašice, pa završila u zatvoru.