21.04.2019, 09:26

BITI IL' NE BITI – PITANJE MANJEG ZLA

Iako je  prošlo gotovo sedam godina od tada, izuzetno mi je jasno sećanje na veče drugog izbornog kruga predsedničkih izbora 2012. godine. Nekih sat i po – dva pred zatvaranje biračkih mesta sedim ispred TV-a i pratim rezultate glasanja. Jedva čujnim glasom ispod kog se krije poplavni talas panike izgovaram: "Vladane, on će pobediti!". "Ma, nema šanse! Mala je razlika, sledeći izveštaj sve može da promeni.", odgovara on, prilično siguran u svoje reči. Mene ne uspeva da umiri...

 

" ... Novi predsednik Republike Srbije je Tomislav Nikolić!", saopštava spiker RTS-a. Muk... Neko vreme se nemo gledamo, a onda smognem snage i jedva uspem da izgovorim: "I, šta ćemo sad?". "Ništa... Videćemo...".

 

Čitave noći jedva da sam oka sklopila – pa ko još može mirno da spava u času kada treba da nastupi apokalipsa?! Da, da, baš tako sam se osećala... I ne samo to, bila sam čvrsto uverena da će svet prestati da postoji sledećeg jutra! A 21. maj je osvanuo kao divan prolećni, sunčan dan... Sećam se da sam rano ujutro prošla pored zgrade vojnog garnizona iz čijeg je dvorišta dopirao cvrkut ptica i miris pokošene trave pomešan sa mirisom tek procvale lipe. Nigde vojnika, tenkova, užurbanih, namrštenih lica vojnih zapovednika; nigde nikog. Bila sam strašno zbunjena, jer, kao što rekoh, očekivala sam apokalipsu, kraj sveta, u najmanju ruku objavu rata nekoj od susednih zemalja ili bar da neka od svetskih sila otpočne bombardovanje naše zemlje. Ništa od navedenog se nije desilo ni tog, ni narednih dana.

 

Bilo je potrebno neko vreme da shvatim šta se dešava i da osećaj straha od neizvesnosti zameni osećanje besa jer sam bila izmanipulisana! Godinama unazad bila sam nezadovoljna predstavnicima vlasti i vladajućom partijom, ali sam isto tako uredno odlazila na glasanje, ne zato što je to bila moja građanska obaveza, a i pravo, nego zato što nisam mogla dopustiti sebi da ne učinim sve što je u mojoj moći da "Oni" ne dođu na vlast, dakle, da glasam protiv "Njih". Predstavnici tadašnje vlasti bi pred svake izbore blago priznavali svoje "benigne" greške i pravdali ih kao slučajne i nehotične propuste neretko se pozivajući i na katastrofalno stanje koje su nakon petooktobarskih promena zatekli i koje se nije preko noći moglo popraviti (a ta noć je trajala više od jedne decenije!) i apelovali na građane da još jedanput pokažu razumevanje i glasaju prtoiv "Onih" jer ako "Oni" dođu na vlast, to će definitivno biti kraj sveta! I ja sam im poverovala, a volim da verujem za sebe da sam kritiči nastrojeno, misleće biće!

 

Kako je vreme prolazilo, a smak sveta nije dolazio, prihvatala sam realnost koja mi se nametala, ali ono što me je potpuno porazilo nije bila pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima koliko nemogućnost prethodne vlasti da prizna poraz, kritički se osvrne na dotadašnji rad i pristupi ozbiljnoj analizi izbornih rezultata. Umesto toga svu odgovornost i krivicu prebacivali su na tzv. "bele listiće". Verovala sam da će taj manir razmaženog deteta kome je neko uze omiljenu igračku ubrzo nestati i da će se poneti kao ozbiljni i odgovorni političari, narodni predstavnici koji su spremni da uče na sopstvenim greškama i izvuku važne pouke iz pretrpljenog poraza, da će doživeti neku vrstu katarze, ali ništa se od toga nije desilo. "Derište" je nastavilo da se samosažaljeva i kmeči i okrivljuje sve i svakoga za "nesreću" koja ga je zadesila, sve osim sebe.

           

U godinama koje su nastupile ništa se suštinski nije promenilo u stavu nekada vladajuće Demokratske stranke i ostalih partija i partijica nastalih njenim raspadom ili, bar, ja to nisam primećivala. Inertna, uspavana opozicija naprasno bi se budila pred izbore apelujući na svoje nekadašnje biračko telo, razočarano i umorno od svih lažnih, neispunjenih obećanja, da izađe na izbore i glasa, glasa PROTIV "Ovih", najgorih i najstrašnijih. Pravila bi računice i objašnjavala "neukom narodu" kako svaki pojedinačni glas koji nije dodeljen vodećoj demokratskoj opozicionoj koaliciji zapravo je glas dat vladajućoj stranci i njenim koalicionim partnerima, Vučiću lično, i time prebacivala svu odgovornost potencijalnog poraza na glasače. Takav potcenjivački i omalovažavajući odnos me je vređao i izuzetno iritirao. Iako nisam bila, postala sam "beli listić". Bio je to moj odgovor na bahatost demokratske opozicije. Čvrsto sam rešila da više ne glasam "PROTIV" već isključivo "ZA" jer JA sam NJEGOVO GOSPODSTVO - BIRAČ, za čiji glas treba da se izbore oni kojima je potreban!

 

Dolazak na političku scenu novih lica i opcija doprineo je da ponovo postanem aktivan glasač, ali ga je u stopu ispratilo još jedno razočaranje tokom predsedničkih izbora 2017. godine - predstavnici opozicije nisu mogli da se međusobno dogovore, stišaju svoje sujete i izberu jednog zajedničkog kandidata. Dakle, niko nije hteo da odustane od svojih ličnih ciljeva i interesa zarad opšteg dobra i postizanja osnovnog cilja – svrgavanja Vučića sa vlasti, iako im je svima to deklarativni imperativ! Tim stavom jasno su pokazali da se nimalo nisu promenili i da još uvek ništa nisu shvatili, a možda i jesu, samo su toliko sigurni u sebe i ideju da je narod obično stado kratkoročnog pamćenja kojim je lako manipulisati!

 

Danas, nakon objave čuda u koje je malo ko verovao – masovnih građanskih protesta širom Srbije, lideri opozicije pokušavaju da se nametnu kao vođe i ponavljaju dobro oprobanu mantru, da svi zajedno moramo ustati i boriti se protiv diktatorske vlasti, prevazilazeći međusobne razlike i neslaganja, a svakog ko se usudi da iznese kritički stav prema tom i takvom opozicionom savezu proglašavaju za opstruktora ili, hipokoristično rečeno, osobu nedovoljnih intelektualnih kapaciteta da shvati značaj i nužnost takvog načina borbe. Dakle, po ko zna koji put građanima se šalje poruka da treba da glasaju "PROTIV" i da se drže "MANJEG ZLA".

 

A da li je "MANJE ZLO" zaista manje? Neminovno je da će ova vlast pre ili kasnije pasti, pa da li je onda neophodno i pametno da glasamo za bilo koju političku opciju, samo da "Ove" što pre svrgnemo s vlasti ili je možda pametnije da sačekamo da se pojave neke nove opcije koje će zaista pridobiti naše poverenje svojim angažmanom i delanjem, a ne praznim obećanjima i retorikom? Za pojavu i jačanje tih "Novih"  potrebna je sigurno godina – dve, a možda i više. Da li je to predug vremenski period ili ne s obzirom na to da se kao alternativa nudi heterogena koalicija čije su partije uglavnom bile deo vlasti i tokom dvanaest godina imale vremena da pokažu na koji način su u stanju da vode državu i koje u poslednjih sedam godina nisu pokazale spremnost da prihvate odgovornost (moralnu, materijalnu, krivičnu) za počinjene greške, pročiste sopstvene redove i nizom preduzetih akcija dokažu da žele da povrate izgubljeno poverenje građana?

 

Lično me plaši da ćemo opet za deset godina uvideti da je naša borba bila uzaludna i da će tada na vlast doći neki novi "Najgori" za koje će nam trebati još bar deset godina da ih skinemo s trona. Spram te računice 2-3 godine se i ne čine tako dugo!

 

A vi, dame i gospodo, cenjeni BIRAČI,  birajte, po svojoj pameti i savesti, jer to je vaša građanska dužnost, a i pravo!