12.05.2019, 09:21

Društvo francusko-srpskog prijateljstva

Diplomatski "incident" povodom statusa naše delegacije na završnoj svečanosti obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata u Parizu, inicijativa predsednika Francuske i kancelarke za regulisanje odnosa Srbije i Kosova, te najavljena predstojeća poseta predsednika Francuske Emanuela Makrona našoj zemlji ponovo aktuelizuju pitanje srpsko-francuskih odnosa. U prilog tome ide podsećanje na stogodišnjicu osnivanja mnoštva društava francusko-srpskog prijateljstva širom Srbije. Možda je to i prilika za otklanjanje zabluda u vezi sa nekim detaljima iz naše prošlosti.

 

Posle svega pomenutog, postavlja se suštinsko pitanje da li još postoji srpsko-francusko prijateljstvo? Odgovor na ovo pitanje je veoma složen i vrlo delikatan. Mnogi su skloni da tvrde da je to prošlost od koje se ne živi jer smo sada svedoci vremena u kome nam Francuska više odmaže nego što pomaže. Nije nepoznato da su mnogi naši sugrađani, pa verovatno i najviše državno rukovodstvo, nezadovoljni stanjem tih odnosa jer su oni nekad bili na znatno višem nivu. Pri tome obično se ima u vidu da smo u svetskim ratovima tesno sarađivali i uvek bili na pobedničkoj strani. Zato se Francuskoj i Francuzima sve češće zamera to što su učestvovali u koaliciji zemalja angažovanoj u NATO agresiji na našu zemlju, što su priznali samoproglašenu državu Kosovo, što ih podržavaju u nekim međunarodnim aktivnostima itd.

 

Čini mi se  da smo u oceni trenutnog stanja često površni i jednostrani pa se krivica za takvo stanje uglavnom prebacuje na njihovu stranu. Pri tome kao da se zanemaruje da smo i u toku Drugog svetskog rata bili na istoj pobedničkoj strani ali da smo po završetku rata izvršili promenu društveno-političkog sistema i priklonili se najpre SSSR-u i drugim komunističkim zemljama, a potom inicirali i učestvovali u stvaranju Pokreta nesvrstanih čime smo zanemarili odnose i saradnju sa Francuskom, pri tom zaboravljajući pomoć i podrušku Francuske tokom oba svetska rata, pa i činjenicu da su se mnogi naši vrhunski stručnjaci u to vreme školovali i usavršavali u Francuskoj. Na to ukazuje i činjenica da smo drastično smanjili interesovanje i za izučavanje i korišćenje francuskog jezika o čemu svedoči i podatak da se on sve manje izučava po našim školama i na fakultetima itd.

 

Da bi se sadašnje stanje promenilo nužno je svestrano i objektivno sagledavanje postojećeg stanja i utvrđivanje uzročno posledičnih veza. Potom treba definisati naše ciljeve, potrebe i zadatke, pravce i metode njihovog ostvarivanja i sl. Zatim, treba sa Francuzima uskladiti te zahteve i dogovoriti naredne mere, aktivnosti, nosioce i rokove. Možda, je predstojeći susret predsednika Makrona i Vučića prilika da se obnove te veze i trasiraju novi putevi. No, ostavimo nadležnima da se time pozabave, a mi da pokušamo da se prisetimo šta je to sve raćeno na planu uspostavljanja i daljeg širenja tih veza u toliko pre što bi nam Francuska mogla biti strateški partner ka Evropskoj uniji jer je  ona jedna od njenih najznačajnijih članica.

 

Pre svega mora se konstatovati da se o ovoj problematici kod nas nedovoljno govori i piše pa i malo zna. Otuda i zabluda da su društva francusko-srpskog prijateljstva kod nas prvi put obrazovana nakon Prvog svetskog rata. Međutim, veze između našeg i francuskog naroda  su veoma stare. Prvi kontakti registrovani su još u XI veku. Padom naše zemlje pod tursku vlast te veze su prekinute. Nove se obnavljaju početkom XIX veka kada nam Francuska tokom Prvog srpskog ustanka dolazi u bliže susedstvo. Još u to vreme sarađivali smo sa njom kao velikom silom čiji su se interesi umnogome podudarali sa našim nacionalnim i državnim interesima. Čim je 1830. godine osnovana Kneževina Srbija, Francuska je pohitala da sa njom uspostavi službene odnose. Još 1838. godine osnovan je prvi francuski konzulat u Beogradu.[1]

 

Petar I Karađorđević (Foto: Arhiv)

Poverenje Francuske u Srbiju krunisano je je 1904. godine dolaskom na srpski presto Petra I Karađorđevića, borca francuske vojske u ratu s Pruskom (1870-1871). Nakon toga ona nas politički, finansijski, materijalno i na druge načine pomaže. Iz poštovanja i zahvalnosti za razumevanje i dobročiniteljstvo veća grupa žitelja Srbije, iz raznih krajeva, 14. aprila 1904. godine okupila se u sali restorana Kasina u Beogradu radi osnivanja Francuskog društva, kome je bio cilj da: širi francuski jezik i simpatije između srpskog i francuskog naroda, da svoje članstvo što potpunije i svestranije upozna sa francuskim običajima i kulturom, da im približi francusku literaturu i sl.

 

Od samog osnivanja društvo je bilo pod neposrednom zaštitom francuskih diplomatskih predstavništava u našoj zemlji koja su ga na razne načine pomagala. U proteklih 115 godina ovo društvo je više puta menjalo ime (Francuski klub, Društvo prijatelja Francuske, Društvo francusko-srpskog prijateljstva....) ali je uvek zdušno vršilo misiju kulturnog i prijateljskog povezivanja dva naroda. Radilo je sa promenljivim uspehom. Povremeno je organizovalo razne sastanke, sedeljke, predavanja, književne večeri, izložbe, kurseve i razne druge aktivnosti preko kojih su ostvarivani proklamovani ciljevi i organizovano uvežbavanje francuskog jezika. U njegovom radu su učestvovale mnoge ugledne javne i kulturne ličnosti, poput: Jovana Žujovića, Gastona Gravijea, Miodraga Ibrovca, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i drugih. Neko vreme na čelu tog društva bio je i kralj Petar I Karađorđević.

 

U jesen 1912. godine Francuska među prvima prihvata ratne pobede Srbije i njenih saveznika i zalaže se za teritorijalni izlaz Srbije na Jadransko more. Mada i sama početkom Prvog svetskog ili Velikog rata nije imala dovoljno naoružanja ni za svoju vojsku, ponovo nam je pritekla u pomoć. Za vreme tog rata francuski i srpski narod ostvarili su najprisniju saradnju. Kako smo bili saveznici u bloku Antante protiv Centralnih sila: Austrougarske, Nemačke i Bugarske, Francuska nas je na razne načine pomagala. Slala nam je oružje i municiju, sanitetsku pomoć u ljudstvu, lekovima i sanitetskom materijalu, organizovala prihvat naše vojske i njeno iskrcavanje na Krf. Posebno je bila intenzivna njihova pomoć oko prebacivanja naše vojske sa Krfa na Solunski front; učvršćivanja, održavanja i borbi na tom frontu.

 

Franš d' Epere (Foto: Arhiv)

I konačno pod komandom francuskog generala Franša d' Eperea sačinjen je i ostvaren plan proboja Solunskog fronta i povratka naše vojske na svoje tlo. Sa tog fronta mnogi naši bolesnici i ranjenici upućivani su u Francusku i neke njene kolonije na lečenje i oporavak, a đaci i studenti na nastave školovanje i stručno usavršavanje.

 

Jedan naš istoričar zabeležio je i ovo: Dok sam svojevremeno boravio u Tunisu, koji je bio francuska kolonija, pružila mi se prilika da slušam sećanja i pročitam arhivsku građu o tome  sa kakvom toplinom su dočekivani bolesni i iznemogli srpski vojnici u Prvom svetskom ratu. Zasluga za to pripada francuskom viceadmiralu vojnopomorske baze u Africi Emilu Gepartu, koga su naši vojnici iz milošte zvali "srpska majka". A on im je u obilasku vojničkog logora Lazuaz u Bizerti uzvraćao na srpskom jeziku "Pomoz Bog, junaci!".

 

Obnavljanje te organizacije koja je pre svega predstavljala bratstvo po oružju između srpskog i francuskog naroda 1914 - 1918. godine pod nazivom Udruženje Prijatelja Francuske počelo je ubrzo po okončanju Prvog svetskog rata. Tome je poseban impuls dalo oko 5.000 mladih Srba koji su se tih godina školovali u Francuskoj. Oni ne samo da su sa sobom doneli bogata znanja, opštu kulturu i novi elan, već i veliku ljubav prema francuskoj državi i narodu koji su ih tako srdačno prihvatali i pomagali. Ovo društvo najaktivnije je radilo u periodu između dva svetska rata. Sredinom novembra 1930. godine u Kalamegdanskom parku u Beogradu podignut je Spomenik Zahvalnosti Francuskoj, rad vajara Ivana Meštrovića, a čije je podizanje finansirano dobrovoljnim prilozima članova tog udruženja i Društva nekadašnjih đaka francuskih škola. 

 

Iz poštovanja za pruženu pomoć i učinjene usluge, a ljubavi i zahvalnosti prema francuskom narodu sa kojim se želelo učvrstiti i produbiti prijateljstvo dolazi do obrazovanja njegovih podružnica – unutrašnjih organizacionih delova po skoro svim većim mestima širom zemlje. Pre ravno sto godina i u Valjevu osnovan je Klub prijatelja Francuske. Nažalost nije sačuvana arhiva o njegovom nastanku i radu pa se o njemu i dalje vrlo malo zna. Zato se sa ove vremenske distance o njemu može govoriti i pisati samo na bazi memoarskih sećanja i novinskih natpisa. Međutim, poznato je da su mediji retko pratili rad tih građanskih društava i kad su to činili obično su to radili iz protokolarnih razloga beležeći samo održavanje godišnjih skupova i vanrednih događaja, pa su podaci o njemu fragmentarnog karaktera.

 

Iz novinskih tektova objavljenih pre svega u Glasu Valjeva saznajemo da je Klub prijatelja Francuske u Valjevu obrazovan "odmah po oslobođenju" i da je za njegovo osnivanje vladalo veliko interesovanje. Novoosnovani klub je okupljao znatan broj članova, primao je nekoliko listova i čaopisa, nabavio veći broj knjiga, "koje odlično prezentuju francuski duh i kulturu", organizovao raznovrsne sastanke, davao specijalne časove za francuski jezik i sl. Ima indicija da je ovaj Klub izvanredno počeo ali je vremenom dolazilo do oscilacija u njegovom radu. Tome je kumovao i nedostatak odgovarajućih prostorija i drugih uslova za rad  jer poznato je da su u istoj prostoriji radilo po dve i više takve organizacije na primer Udruženje studenata prava, Omladinski klub intelektualnog rada (OKIR), Društvo za narodno prosvećivanje,  Narodni univerzitet itd. Nije retkost da su pojedini članovi ovog društva bivali članovi i nekih drugih pomenutih društava i udruženja pa posredno nije lako utvrditi kome pripisati određenu aktivnost.

 

Sledeći podatak o radu ovog kluba nalazimo takođe u Glasu Valjeva[2] gde je zapisano da je od 30. marta 1930. godine u Valjevu organizovan Francuski dan radi prikupljanja priloga za pomoć postradalima od nezampamćenih poplava koje su zahvatile deo Francuske. A u sredu 2. aprila 1930. godine održano je Francusko-srpsko veče sa koncertom, a prihod sa te večeri iskorišćen je u iste svrhe. Na zamrlost u radu kluba ukazivao je "Glas Valjeva" konstatujući najpre da u Valjevu postoji više udruženja koja međusobno smetaju jedno drugima da aktivnije rade. Potom tvrdi da je francusko-srpski klub "potpumo zamro" i da "čak ni godišnja skupština nije održana". Tim povodom uredništvo lista tražilo je od upravnog i nadzornog odbora "ovog korisnog klub" brzo sazivanje skupštine i molilo prijatelje kluba da ga što  pre ožive.

Milivoje Milenković (Foto: Arhiv)

 

U decembru 1934. godine održana je godišnja skupština Društva prijatelja Francuske, koja je pored razmatranja izveštaja o radu i finansijskom poslovanju donela odluku da razreši staru upravu društva sa dotadašnjim predsednkom Živoradom Markovićem, poznatim profesorom, a izvesno vreme i direktorom Valjevske gimnazije. Tada je usvojen novi program rada i izabrani drugi organi društva. U novi upravni odbor su ušli: dr Milivoje Milenković, očni lekar i pesnik, Živorad - Života Đermanović poznati pravnik i političar; Milivoje Mandić profesor Valjevske gimnazije i drugi. Ima indicija da je ovaj odbor bio znatno agilniji, pa je već na prvoj sednici doneta odluka da se osnuju dva kursa francuskog jezika u gradu, a potom su organizovana brojna predavanja, sastanci i sl. Zna se da je društvo imalo i svoju biblioteku sa solidnim knjižnim fondom u kome je bilo više knjiga i novina na francuskom jeziku.

 

Nova godišnja skupština ovog društva održana je 28. februara 1937. godine u prostorijama Narodne knjižnice i čitaonice u Valjevu. Tada je za novog predsednika društva izabran poznati advokat Dimitrije Dika Drašković, a za potpredsednika profesor Predrag Nikčević dok su uloge sekretara poverene profesorki Eli Almuli, blagajnika trgovcu Lazaru Laziću a knjižničara profesorki Radmili Pletnjev. Ostalo je zabeleženo da je ovo društvo u saradnji sa sličnim građanskim društvima i pojedinim državnim institucijama te godine bilo angažovano na obeležavanju stogodišnjice Puškinove smrti.

 

Prema pisanju Borivoja Stojkovića o dr Milivoju Milenkoviću u Glasniku Istorijskog arhiva Valjeva naglašava se da je među valjevskim intelektualcima naročito korisna bila delatnost Francusko-srpskog društva čiji je dr Milenković duže vreme bio predsednik, vredan predavač i učesnik u brojnim diskusijama. Advokat Života Đermanović je kazivao  kako je preko njega dobijana "napredna literatura" iz Francuske koja je potom "prorađivana" u Omladinskom klubu intelektualnog rada (OKIR-a). Uz to, Društvo francusko-srpskog prijateljstva ustupalo im je na koršćenje razne francuske listove, časopise i slične publikacije. 

 

Mada nema mnogo podataka o njegovom radu svi su izgledi da je ono radilo sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Prema pisanju Snežane Radić na bazi jednog arhivskog dokumenta Udruženje prijatelja Francuske u to vreme bilo je smešteno u prostorijama Narodne knjižnice i čitaonice koje su za vreme nemačke okupacije uništena. Inače, to "udruženje je raspolagalo sa 500 knjiga i časopisa, većinom na francuskom jeziku, smeštenih u jednom ormaru, što je sve propalo za vreme okupacije, zajedno sa arhivom i kancelarijskim materijalom".

 

Po oslobođenju bilo je više pokušaja da se njegov rad obnovi ali su tadašnje vlasti s podozrenjem gledale na njih. Ipak, jedna grupa političara i intelektualaca, u junu 1946. godine uspela je da osnuje Društvo za kulturnu saradnju Jugoslavija-Francuska (kasnije Društvo Jugoslavija-Francuska) kao pokušaj da se zemlji obezbedi otvaranje prema svetu.

 

Takođe, poznato je da je 1993. godine u našem gradu obnovljen rad Društva Jugoslavija–Francuska na inicijativu grupe profesora i nastavnika francuskog jezika i književnosti iz ovog kraja. Tom prilikom za predsednicu valjevskog društva izabrana je Jasmina Stanojlović, dev. Ranisavljević, profesorka Srednje poljoprivredne škole u Valjevu. Vredno je pomena i činjenica  da je tih godina na inicijativu profesora francuskog jezika Milana S. Simića, potonjeg predsednika Osečanske opštine, i u Osečini bio osnovano ovo društvo.

 

Društva francusko-srpskog prijateljstva dala su dragocen doprinos uspostavljanju prisnih odnosa između dva naroda i intenziviranju srpsko-francuskih veza. Uticaj Francuske manifestovao se kako onda tako i danas, u svim oblastima društvenog života: politici, nauci, kulturi i obrazovanju. Prijateljskim osećanjima pridruživali su se politički, ekonomski i vojni interesi koji, najčešće nisu bili suprostavljeni. Uprkos izvesnim problemima u političkim odnosima, pogotovo u poslednjih dvadesetak godina, kulturna saradnja i razmena u nauci ostaje plodna. Sudeći po prošlosti, možemo se nadati da, bez obzira na to kakvi će biti politički odnosi dve zemlje, ništa neće moći da ugrozi kulturne veze i da ćemo uvek imati snage i volje da tražimo i iznalazimo nove puteve saradnje.

 

Zato možda vredi bar još jednom pokušati sa obnavljanjem rada ovog društva. Za početak mogla bi se organizovati izložba istorijskih dokumenata, fotografija i sećanja potomaka srpskih ratnika o prijateljstvu sa francuskim vojnicima tokom proboja Solunskog fronta i zajedničkog oslobađanja jugoistoka Srbije što govori o jednom  velikom drugarstvu iskovanom u burnim vremenima. A sve to potrebno nam je da bi se naša dva naroda danas bolje razumela i uvažavala i da bi se Srbija našla na onom mestu koje joj, civilizacijski, kao jednoj  evropskoj zemlji, ni boljoj ali ni goroj od drugih, i pripada.