02.12.2019, 10:06

Malo nam fali pa da svi budemo mali

Sumornih devedesetih kada su plate bile nekoliko maraka, a ljudski život vredeo još manje, neke stvari su ipak uspele da sačuvaju svoju vrednost. Šverceri, ratni profiteri, kontroverzni biznismeni preko noći su sticali ogroman novac, čime je rastao njihov uticaj i moć, ali ne i ugled. Kao takve katkad ih je bilo moguće sresti među domaćom elitom, ali nikome nije padalo na pamet da ih nazove istom. Kao što rekoh, još uvek su se znale neke vrednosti.

 

Tih famoznih devedesetih tek sam krenula u osnovnu školu. Iz tog perioda jedna slika mi je ostala duboko ukorenjena u sećanju. Devojčica sa kojom sam se tada igrala, želeći da me "bocne", likujući je uzviknula:"Ja imam novu Barbiku, a ti nemaš!". Da, imala sam nekoliko Barbika i gomilu lutaka, ali najnoviju, nisam imala. Ni sekund nije prošao, a ja sam joj na to odgovorila :"Da, ali ja imam sve petice, a ti ih nikada nećeš imati!". Devojčica je zgrabila svoju lutku i ljutito otrčala kući. Shvatila je da je izgubila u toj dečjoj igri nadmetanja, jer iako mala, znala je da ju je porazila velika istina - da može imati sve na svetu što se može kupiti, ali ne i stvari koje sama svojim trudom i zalaganjem mora zaslužiti. I ona i ja čvrsto smo verovale u to nekada. A, sada? Verovatno bi mi se ta ista devojčica slatko u lice nasmejala

...

Ostavljajući za sobom ratove i bombardovanje, revolucionarno, puni vere u bolje sutra zakoračili smo u novi milenijum. Sa godinama koje su prolazile gasila se nada i odumirao san o "normalnom" životu, da bismo neprimetno upali u kolektivnu ružičastu hipnozu – Parovi, Zadruga, Farma postali su naša izvitoperena stvarnost! Nastupila su vremena u kojima je sve bilo na prodaju i sve imalo svoju cenu. Diplome akademskih studija bile su lako dostupna i povoljna roba.

 

Za onog koji je time ispunjavao konkursne uslove za prijem na državni posao bila je to pametna investicija koja bi se isplatila u roku od par godina ili kraće, zavisno od pozicije koja ga je čekala. Tako smo dobili hrpu ekonomista i menadžera koji su pravo iz školskih klupa seli u udobne fotelje. Kako fakultetska diploma nije više imala svoju staru vrednost, a master zvanja nisu imala težinu magistarskih, doktorske titule postale su tražena roba sa visoko cenom. Imati jednu takvu gotovo da je postalo stvar prestiža i statusni simbol. Otuda ne čudi što su najviši predstavnici vlasti posegli za istom.

 

Afera oko doktorata Siniše Malog završena je utvrđivanjem neakademskog ponašanja pomenutog od strane Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu i odlukom o poništavanju sporne doktorske disertacije. Ovakav potez Beogradskog Univerziteta povratio je ugled akademske zajednice i ulio nadu da je moguće zaustaviti moralni sunovrat društva. I ma koliko je ohrabrujuća ova vest, sa druge strane je poražavajuća činjenica kako se i koliko, kao zaraza, raširio nemoral.

 

Pre izvesnog vremena u lokalnom nedeljniku uz tekst pod naslovom "Uvažavati razlike" osvanula je fotografija na kojoj su mališani iz Predškolske ustanove Neven sa svojim vaspitačicama i predsednikom opštine Mionica koji je ovu ustanovu posetio povodom Svetskog dana ljubaznosti i Međunarodnog dana tolerancije. Povod je zaista divan, fotografija lepa, dečica preslatka – sve je sjajno, osim što klinci stoje iza rada koji nije njihov! Naime, rad su uradili učenici IO Kotešica OŠ Prota Mateja Nenadović u Brankovini na temu Interkulturalna mapa prijateljstva povodom likovnog konkursa Kreativne čarolije u banji Vrujci i tom prilikom dobili zahvalnice i fotografisali se ispred svog rada.

 

E sad, ima onih koji će reći da zamerke nisu na mestu jer nigde u tekstu nije ni navedeno da su mališani uradili taj rad niti je to na fotografiji označeno. Takvim primedbama mora se dati za pravo, ali se mora i naglasiti da se na taj način čitaoci, preciznije posmatrači fotografije, stavljaju u zabludu jer deca koja stoje ispred rada nesumnjivo navode na zaključak da je taj rad upravo njihov, kao što i doslovno preuzimanje nečijeg teksta bez navođenja literature u određenom delu ostavlja utisak da su tvrdnje izrečene u njemu proizvod promišljanja autora tog dela, a ne izvornog autora.

 

Naravno, kao i u većini slučajeva, za nastalu situaciju dečica nisu ni najmanje kriva već oni koji su došli na ideju da se deca fotografišu sa tuđim radom! Sramota je na tim odraslima koji su odlično znali šta rade, a od toga je gore još samo to što su tim svojim gestom dali deci životni primer! I ma koliko se cela ova situacija činila trivijalnom i benignom zapravo je izuzetno važna jer od najranijeg doba usvajamo obrasce ponašanja i krećemo da gradimo moralnu vertikalu, a roditelji, vaspitači, učitelji i profesori trebalo bi da budu naši uzori, pa ako nas oni navode na pogrešan put, čemu se na koncu možemo nadati od generacija koje dolaze?!

 

Zato, ne dozvolimo da naši klinci, još dok su mali, postanu neki novi Mali! Odgovornost je isključivo naša!