26.03.2017, 11:31

Sve o mojoj babi

I ova kao i prethodna priča o mojoj babi ima istinita opšta mesta: osim junakinje, tu su još borba sa smrću, srpska administracija i rešena ja da spasim babu i ispravim nepravdu. Kao i obično zanemogne moja baba nekako s ranog proleća i ponovo mene, jedinog živog naslednika dovede u ulogu ličnog spasioca. Već izvežbana u 16 godina brige i lečenja babe, a prestravljena njenim „simptomima“, samovoljno skratim proceduru i pravac u Bolnicu kod dežurnog neurologa kod kojih je već dvaput „ustajala iz mrtvih“.

 

- Dobro veče, izvinite što dolazimo prečicom, baka se ovde više puta lečila, u jako je lošem stanju, pritisak joj je 195 sa 140 i kaže da nije mokrila, najverovatnije još od sinoć... Življa mi je umirala u Domu zdravlja odakle su je sanitetom pod rotacijom slali u bolnicu, sad joj još ni bubrezi ne rade – pričam prestravljena mladom doktoru specijalisti babinu anamnezu kako bi joj što pre bar skinuli pritisak.

 

Sve samo ne ljubazni doktor specijalista pregleda babu, što se kaže neurološki, i kaže da je s njegove strane sve ok i da je vodim u Dom zdravlja, brecnuvši se na mene što ga pitam za visok pritisak jer je, kako veli, lekar specijalista na dežurstvu koji ne meri pritisak. Kažem mu da već znamo koliki joj je pritisak, te da ne mora profesionalno da se ponižava uzimajući aparat u ruke, što se pretpostavljam temelji na Hipokratovoj zakletvi, nego da pomogne malo živoj babi da stane na noge. Neiznenađena tuđim egom koji zamagljuje rasuđivanje, stavljam jedva pokretnu babu od 88 godina u auto, sreća da imam auto, i pravac Dom zdravlja u kojem verujem dežura neko sa više razuma. Tu bi baba pregledana opštim pregledom koji obuhvati i merenje pritiska, te u 8:30 uveče dobi uput za laboratoriju.

 

- Odvešću babu do dežurne laboratorije, ali kako da damo mokraću na analizu kad je i portir saglasan da su joj stali bubrezi?!

Doktorka sažaljivo slegnu ramenima (i tri godine od tada pamtim sopstveni šok i nemoć da pomognem babi) i uputi me da dođemo sutradan kod babinog izabranog lekara i da donesemo rezultate!!! Ne bi joj dosta ljudske empatije, pa me dotuče lekarskom etikom, izgovarajući „saosećajnim“ šapatom „stara je baka“.

-Pa nek crkne! –složih se s njom.

 

Na moju sreću, Stara Sova je doživela jutro te opet iskoristim prečicu i okrenem dobre ljude među lekarima, koji babu sa pritiskom već preko 200 i otkazanim bubrezima smesta stave u bolnicu, i to na neurološko odeljenje. Lekar specijalista koji nije bio na dežurstvu, a koji je lečio babu prethodnih godina kaže da je ona jako loše, da je ušla u srčanu slabost, te da očekujem svašta, što na lekarskom eufemizmu znači smrt.

Oprašta se baba od mene u bolnici, hrabrim je da nije prvi put ustala iz mrtvih, što administrativno što zbog pogrešnih dijagnoza, ali kopni baba, odbija čak i svoju najveću ljubav – beli hleb. Došli i ujaci iz sela da se oproste od žive babe, jedan plače kao malo dete, gledam i ne verujem, baba ih blagosilja kao da ih više nikad neće videti... Plačem i ja kad smo došli kući, i kao u nekom crnjaku, krajnje bizarno, dogovaramo naša zaduženja kad baba umre. Plačem i što sahranjujemo živu babu!

 

Dva dana po prijemu u bolnicu zovem sjajnu ženu među lekarima, pitam kako je baba, a u stvari pitam kad je umrla.

-Slavice, baba, se more preokrenula! Ona će da se izvuče! – kaže doktorka dok ja s druge strane vrištim, bukvalno vrištim, od sreće i neverice.

 

Do vremena za posetu babi se već vratilo rumenilo u obraze i ljubav prema hlebu i kiselom mleku. Hranim milu babu kojoj je redovnom bolničkom procedurom ustanovljena stravična bakterijska infekcija i koja uzmiče pred jakim antibioticima, dok se bubrezi vraćaju u funkciju. I tako smo opet, zahvaljujući dobrim ljudima, spasli babu sigurne smrti.

 

Međutim, baba je ipak ostarila i oslabila te smo se dogovorili da je po izlasku iz bolnice spremamo za dom. Želi baba da ide, samo da ne bude više ni minuta bez celodnevnog nadzora.

 

Trenutak (ne)istine

 

Da bi se osoba smestila u dom potrebno je da se obezbedi oko 11 uverenja, ali to je posao socijalne službe jer je naša baba ostala bez potomstva koje bi bilo u zakonskoj obavezi da brine o njoj. Međutim, ko je čitao prvu priču o babi zna da sam već jednom mesecima neuspešno čekala da socijalna služba uradi svoj posao i babi obezbedi papir za tudju negu i pomoć, što se na kraju završilo mojim zvanjem ministarstva za socijalni rad! Zato ovoga puta ne pokušavam da tražim da rade svoj posao već prikupljam papire, izvode iz knjiga rođenih, venčanih, državljanstvo, poresko uverenje, izvod iz katastra, penzionog fonda (za koje je prethodno potreban zahtev iz socijalnog!), nekoliko analiza na zarazne bolesti i snimak pluća, nalaz lekara specijaliste, potpis izabranog lekara i valjda saglasnost zamenika gradonačelnika! Procedura za strpljive, zaludne i osobe sa autom može da se završi za oko mesec dana, pod uslovom da je baba pokretna i da može da hoda po zdravstvenim ustanovama.

 

Sve završismo strpljiva ja i rešena baba, u stvari skoro sve, dok ne dođoše na red izvodi iz matične službe.

 

Gde je baba rođena? Kad? Gde je živela 1948. godine? Da li je i ona Rusima rekla NE? Po izvod iz knjige rođenih moram u Poćutu, utorkom do 12, a po venčani list na Stave i to svaki drugi u četvrtak u neko doba kad dolazi kolega iz Pričevića koji menja tog sa Stava koji je bolestan. Opet zahvaljujući socijalnom kapitalu, odnosno dobrim ljudima, nađem prečicu da se dođe do babinih dokumenata bez mog izostanka s posla, ali ne bi bilo babino da ne stavlja u iskušenje moj istraživački duh!!!

- Slavice, stigli su izvodi za vašu baku, ali moram nešto da vam kažem... vaša baka je devojka – govori mi preko telefona žena, inače živi dokaz da državni službenik može da bude sjajna osoba koja voli svoj posao.

Kao što peva Bad copy „Noge su uzele da mi se odseku“, ali me uspravnom drži šok.

- Kako mislite devojka?!

- Nije udata.

- Udata je. Mislim, nije više, udovica je, ali je ceo život provela sa mojim dedom – gotovo napadam nedužnu ženu, svesna da problem nije prezent il perfekat, već opisni pridev.

- Možda, ali nevenčano. Deda je imao drugi brak... slušam kao da priča o nekome iz Dinastije, a ne o mojoj tako običnoj i dosadnoj lozi.

- Znam, imao je brak, ali žena mu je umrla, pa je oženio moju babu – objašnjavam.

 

Kako god da je bilo, činjenica je da baba nije registrovana, pa nije ni Stojković, što znači ne samo da se ceo život predstavlja lažno, već će morati da menja i ličnu kartu, zbog čega zamalo nisam pala u nesvest ispred Gradske kuće. Predala sam se, za ovakav zaplet ni ja nisam imala snage! Setila sam se peripetija da joj pre nekoliko godina dođemo do matičnog broja i doživotne lične karte. Menjanje dokumenata?! Ne, nikako. Bila sam očajna, gotovo da sam zaplakala. Zvala sam babu Zarić telefonom.

 

Ne čekam ni da baba otpeva svoje slabašno „molim“, već pucam ispred Opštine čadjavom dvocevkom bez prigušivača:

- Halo, baba, bogte mazo, jesi li se ti udala za dedu?

- Cale, jesi li ti, sine? – ne čuje ona dobro, a valjda ni ne raspoznaje moj kreštavi glas na ivici između suza i očaja.

- Ja sam baba! – derem se pred Opštinom. – Je l’ moguće da se nisi venčavala za dedu!!!? – ne znam da li je pitam što ne verujem ili je samo pitam.

- Lud te pop krstio! Šta pričaš, Cale, dabome da jesam! – odgovara ljuto baba.

- Ma gde si se venčala, šta pričaš, kad nemaš venčani list još od doba kad je otvorena prva matična knjiga na Stavama?! – vičem i skrećem pažnju prolaznika oko sebe.

- Bogami venčala sam se u Gračanici.

- U kakvoj Gračanici!? – ne verujem ušima! Smejem se ironiji! Sa Atlantidom bi bolje prošla! Na moj podsmehujući uzvik vezan za Gračanicu ljudi počeše prezrivo da me gledaju.

- Crkvi Gračanici, šta je tebi, Cale?! - ton brige za moje mentalno stanje zamenjuje ljutnju kod babe.

- Baba, Gračanica se ne računa! A i potopiće je uskoro! Nemaš venčani list, jesi li se venčala u Opštini gde? U mesnoj kancelariji? – setih se u trenutku kako su zvali tu seosku administraciju.

- Jesam i to!

- Gde? – derem se u telefon, gledam u nebesa, a pena počinje da mi izbija na usta.

- Bogami u Balinoviću!

- Kakvom bogte Balinoviću?! Otkud ti u Balinoviću? – očajna sam i pri sumnji da je baba proupala. Zar se nisi udala u Staninu Reku?! – samo što ne zaplačem.

- Jesam, ali smo prolazili kroz Balinović i registrovali se u mesnoj kancelariji... Došli Čedo i Slobo po mene, otaci i ja se još nismo bili ni spremili...

Slušam babinu priču preko mobilnog telefona i ne verujem. Da je jadna samo malo izlapela mogla bih da umrem u uverenju da je žena neudata, ali i da joj po stare dane vraćam prezime na devojačko i kaljam joj čast, grešna meni duša a prokleta neobjedinjena administracija!!!

 

Ilija, daj der jedan ciklon

 

Elem, prikupim dokumentaciju uključujući i venčani list pronađen dobrotom matičara iz Poćute koji je morao da skokne do Balinovića i predam sve u Centar za socijalni rad. Kažem babi koja se do tada već dobrano oporavila i zaboravila bolničke muke i počela da uživa u robajskom proleću, da je došlo vreme da se pakujemo za dom. Okrepljena žena opijena zdravim vazduhom što dopire sa Maljena promenila ćud. Sad i ne bi u dom, bolje joj je, ide leto, a neće valjda ni živeti do zime...

Podsetim je da je već tri puta ustala iz mrtvih i da se nadam da će još lepo poživeti, te da nam treba zdrava i čitava, i da nema ko da bdi nad njom 24 sata i loži joj vatru... Međutim, ljuta baba, stegla usne samo što ne kune. Munje joj iz očiju sevaju. Da može, ognjem bi zemlju spržila. Ne prepoznajem svoju babu. Pita gde treba da se ide, kažem joj u Krupanj, Šabac ili Obrenovac, ali da smo izabrali Krupanj jer je najbliži i čuli smo, sa najlepšim, malim domom. Ćuti baba, ćutke kune i priziva svece, ali po očima joj vidim da opšti samo sa Svetim Ilijom.

 

Dan uoči polaska zovem Krupanj da se dogovorimo oko prijema.

 

- Možete da je dovedete sutra pre podne, ali prvo da se čujemo ujutro, da vidimo šta će biti sa ovim nevremenom, ima jedan potočić koji nam izliva kada su obilnije padavine.

Baba ćuti, ljuta kakvu je nikad nisam videla, gleda ispred sebe, znam šta misli i sa kime razgovara.

 

Sutradan ujutro do Krupanja se nije moglo ni telefonom, poplavni talas se približavao Obrenovcu, a nešto kasnije dobrovoljci su otišli da brane Šabac od nabujale Save. Putevi prema pomenutim domovima za stare bili su presečeni. Prijatelji su se šalili sa babom da ju je spasio ciklon Tamara, ali ja verujem da ga je Stara Sova, koja je preživela susret sa vampirom i tri puta pobedila smrt, sama silinom svog otpora izazvala. Nije htela ništa da prizna, ali mnogo je naša baba moćna bila!

 

Međutim, čuvši vesti o prirodnim katastrofama i poplavama koje su nosile sve pred sobom, baba se prizvala svojoj mudrosti, opustila i ponovo poželela da ode na sigurno, daleko od samoće. Nekoliko nedelja kasnije, kada su putevi pročišćeni i život krenuo svojim tokom, naša baba je postala jedna od omiljenih korisnica Doma u Krupnju.

 

- Šta ću, moram živeti! Lepo je sve, hrana je dobra, a hleb je pobeda! Izvode me i u šetnju, metnu me u kolica, pa me ture u lift, pa izvezu u dvorište... – pričala nam je zadovoljna i raspoložena baba, a nama puno srce što je dobro i u društvu. Uživaju i zaposleni, kažu uveseljava ih baba i blagosilja kao što ih nikad niko u životu nije.

 

I dočekala je baba da uđe u 90-tu godinu, a onda joj je valjda bilo dosta. Predala se ili nije bilo mene u pravom trenutku da je opet spašavam. Tako je umrla, mirna, bistre glave i pameti, naša Stara Sova šampionka od Rovni, preko Balinovića, Stanine Reke, Robaja, pa sve do Krupnja. Andjeli neka su sa njom, njenom snagom i smislom za humor.