04.06.2017, 08:38

Majstori, majstori

Norvešku je nedavno zahvatio vreli talas koji je bio treća udarna vest na norveškim vestima. Prva obično bude neki Trampov gaf, druga je nešto što se desilo u svetu i, u skladu sa ovdašnjom dinamikom života, treća je naša – norveška! Meteogram iznad norveške obale bio je tamno narandžast izuzimajući mali deo u polarnom krugu, dok ni unutrašnji, planinski deo zemlje nije mnogo zaostajao u intezitetu rumeno žute.

 

April sa 25 stepeni gori je od visokog krvnog pritiska i povišenih triglicerida zajedno za već trošno norveško srce koje samo što se suočilo sa najtoplijom zimom u istoriji merenja. Istraživači upozoravaju da su klimatske promene na Svalbardu brže nego bilo gde na planeti, a veterinari gostuju u jutarnjem programu da bi posavetovali kako zaštititi pse od velikih vrućina. Pas gost, kao da je glumac!, leži izvrnut sa sve četiri uvis u studiju, dok mu jezik visi niz sofu!

 

Smanjivanje leda sa severnog pola sa sobom povlači i topljenje čitave norveške industrije koja se, izuzimajući naftu, najvećim delom oslanja na proizvodnju opreme za zimske sportove, kao i obuće i odeće za preživljavanje u polarnim uslovima - za sneg od septembra do maja i kišu u međuvremenu. Uz svaku norvešku jaknu i pantalone stoji specifikacija kao stan da se prodaje, do koliko stotina litara kiše ne prokišnjavaju, koju silinu vetra odbijaju a da nam kosti ostanu zaštićene od reume i na kojim temperaturama mogu da se nose a da se ne oseti hladnoća. Naravno, i da li dihtuju, odnosno da li zadržavaju toplotu ili puštaju telo da diše!

 

Ko hoće da se modira, taj nema šta da traži u Norveškoj ili ima da se zadovolji modernim dugačkim vunenim gaćama i ski pantalonama. Ili besnim automobilima među kojima prednjači "tesla". I po ovom sam pitanju, kao i po strpljenju, omašila podneblje. Prezimila u čizmama koje sam 2014. godine kupila u Ušću, za sledeće ću, ako želim modne, morati da skoknem do Danske. Ili da se pomirim sa ponudom i obujem neki šareniš na pertlanje modno sveden koliko i traktorska guma, a cenovnog razreda kao i traktor!

 

U lancima sportskih prodavnica u Norveškoj nalazi se nepregledno more patika i obuće koji su sortirani po žanrovima kao knjige u biblioteci: fudbal, tenis, biciklizam, langren, slalom, trening, slobodno vreme, planinarenje, šetnja u prirodi, trčanje u prirodi, trčanje po asfaltu, lov, ribolov, ali nigde beletristike, odnosno police iznad koje piše - odlazak do grada! Imaju čak i gumenu obuću, dizajnerski (čuj: dizajnerski!!!!) identičnu onoj što se nosi u selima u Srbiji, samo raznobojnu i 700 puta skuplju, a koju obuvaju uglavnom poslovnjaci preko svojih fensi cipela. I muške modne cipele sam uspela da pronađem, ali ženske ama nigde, ne računajući nekoliko pari koje vodeći svetski dizajneri drže uz svoje kolekcije, a u odnosu na koje je jeftinije da kupim auto i ponovo polažem vožnju jer mi ovde dozvola važi koliko i srpsko državljanstvo.

 

Elem, natera mene to globalno otopljavanje u aprilu na sveže renoviran balkon da me ogreje sunce tuđeg neba. Majstori su taman skinuli skele nakon višemesečnog renoviranja, pogled s balkona puca na brdo pod šumom, dakle nema ko ni na puškomet da se zapita šta se bijeli na mojoj terasi. Kad je već tako, pomislim, što se ne bih sunčala u kupaćem. Ne bi mi ni to dosta, pa pomislih kad sam već sama i na svom balkonu, što ne bih skinula gornji deo, ionako se nikad nisam sunčala u toplesu. Pokušavam, ali ne uspevam da otkopčam šnalu jer drugom rukom živa ne dam knjiga da se zatvori, ne prekidam čitanje! Odustajem. A onda, perifernim vidom, što bi se reklo, uočavam pokret na ogradi mog balkona kojeg pravi nešto veće od sokola. Dižem glavu, pa vrištim kao da sam videla nečastivog. Nečastivi preobučen u majstora trgnu se sa sve merdevinama uz koje se popeo i koficom sa farbom u ruci i zamalo ne ode u rikverc i u nepovrat sa šestog sprata!

- Šta radiš tu!!! – vičem, ne pitam!

- Moramo da završimo nešto na osmom spratu, svi rade, nema ko da nam otvori! – bi neprijatno jednom od dvojice majstora, koliko se ispostavilo da ih je krenulo put vrha moje zgrade, s terase na terasu pa uz merdevine, a koja je zidana (zgrada) kao hoteli na Jadranu, sa stepenastim balkonima ekstra zgodnim za ovaj podvig.

 

Scena filmska! Kao lik iz neke srpske naivne komedije iz 80-tih, samo mi fali Nikola Simić da izađe kroz balkonska vrata i da kišobranom olupa majstore koji naviru kroz terasu dok ja vrištim, sa peškirom preko prsa.

 

Međutim, ko je imao posla sa majstorima u Norveškoj zna da smeha nema na popisu mogućih reakcija. Da li nas sve opije norveško odsustvo žurbe, da li doživimo neku posledicu hiperventilacije uz ove norveške šume ili je jednostavno neznanje, ali ako neko ovde ne žuri, onda su to majstori, a ako nekome nije do smeha, onda su to oni koji su ih unajmili!

Gradilište u Oslu (Foto: Slavica Sabo Tripković)

Gledala sam kako nekoliko majstora rekonstruiše oko 150 terasa u zgradama gde živimo. Rok za završetak radova bio je 31. avgust prošle godine, što je i logično jer sneg može da padne već u septembru, a stepenasta terasa, na primer, je bitna jer je istovremeno krov komšijskih soba!

Ovako je to izgledalo: momci preobučeni u majstore dođu na posao u sedam, upale bušilice, testere i usisivače, razbude ceo blok te svi brže bolje pobegnu iz svojih kuća, što na posao, što u vikendice... Mi koji nemamo gde da uteknemo svedoci smo da majstori čim ”rasčiste teren” prave prvu pauzu, da bi već u devet otišli na obilniji doručak. Do jedan sat (!) po terasama se promuva poneki majstor (ostali vare hranu umesto metalne gelendere), negde se oglasi čekić, nekome zazvoni telefon, svi su zidovi u staklu, imam bolji pogled na radove od Velikog brata, ne treba mi kamera - vidim zla očima...

 

I taman je vreme za prvi norveški ručak posle kojeg većini padne pritisak, jer teško bi se moglo reći da ih nema jer ih je savladala omorina. Oko tri opet imaju pauzu i tada nestanu kao bube koje na vrućini iznenada nađu pukotinu spasa, nikog nigde čak ni da drema na nečijoj terasi pridržavajući se za čekić. Pred četiri svi su na položaju! Čak kao da im je stiglo i pojačanje sa drugih gradilišta - majstora kao mrava, prekobrojni bogte, uz uključene aparate i potegnut alat u muci znoja svog dočekuju umorne Norvežane koji mesecima ne mogu da koriste voljene terase, niti im je dozvoljeno da ih otvaraju - zbog bezbednosti! Sat vremena puca i bruji na sve strane da se čovek podivi kako izgleda kada rade. A onda... u pet, nekom zazvoni alarm na mobilnom, pa se momci preobučeni u majstore prenu iz radnog zanosa kao đaci na kraju školske godine i spretnošću nindža nestanu sa naših terasa. Kao da se oglasila sirena za vazdušnu opasnost, posle hitne evakuacije za njima ostaje sve – bušilice, ekseri, industrijski usisivači, lemilice, otpad, skalpeli i druga skalamerija koja služi obradi drveta i izolacije.

 

I tako svaki radni dan od jula. Našu terasu su radili novembra, sreća beše lepa jesen, a i zima bez snega. Marta su konačno poskidali skele. Onda je angažovana druga firma da uradi izolaciju na fasadi. Čovek i ja smo tih dana, malo je reći, bili oduševljeni brzinom kojom su novi momci radili. Međutim, među njima su i oni majstori s početka teksta koji su se merdevinama vratili da dovrše što su preskočili.

 

Konačno, ovih dana stigao nam je novi dopis od uprave naselja, ukratko: zbog velikog broja žalbi stanara na radove po terasama u narednom periodu radiće se korekcije.

Gradilište u Oslu (Foto: Slavica Sabo Tripković)

Da li se neko nervira što će možda i ovo leto provesti iza zatvorenih vrata od terase? Niko! Ja se ne nerviram jer majstori bolje više da ne prilaze lavu, ni stepenasta terasa ih neće spasti!!! A tek se Norvežani ne nerviraju. Što rekla moja baba: volj` im ovo, volj` im ono, s takvim bogatstvom mogu da se uteše kako hoće. Uostalom, što bi se stresirali zbog zatvorenih vrata kad jednog dana pola Norveške neće moći da otvori ni jedan svoj prozor, jer momci obučeni kao moleri ne znaju da tek ofarban prozor mora da ostane otvoren dok se farba ne osuši.

 

A kako na to reaguje neko normalnih stavova, ko ne traži dlaku u jajetu kao ja? Slažu se Norvežani da to nije u redu, ali ne mare previše jer kako kažu, neće im kralj doći na večeru.

 

S druge strane, moderne građevine svakodnevno rastu po Oslu, jer ovaj grad zaista jeste, kao što je rekao za Valjevo jedan naš bivši gradonačelnik, – veliko gradilište. Ne niču samo stambene zgrade, već se grade i Nacionalna biblioteka, Munkov muzej, i to se prave tako kao da izviru iz mora, kao zgrada Opere! Nije im lako, ako grade na kopnu, moraju da vade golu stenu, ako grade u vodi, moraju da isuše more... Ja se već brinem zbog te biblioteke i Munkovih slika, da se ne pojavi neka vlaga, voda je to... Mada, sve se tešim, napravili su tunele ispod fjorda, prvi će na svetu izgraditi tunel za brodove! E sad, ko to radi, da li su uposlene domaće firme i domaći radnici ili i na njima dominiraju udružene majstorske snage istočnog bloka Evropske unije ne bih umela reći. Ali to ne znači i da neću saznati!