11.08.2014, 13:36

Pomračenje svesti

Danas je 15 godina od pomračenja Sunca. Te 1999. godine je Društvo istraživača „Vladimir Mandić Manda” organizovalo ekspediciju u Kelebiju i 50 valjevskih istrazivača je bilo tamo, hrabro se „suprostavljajući ” pomračenju Sunca.

Pre pet godina jedan od hrabrih istrživača, vođa astronomske grupe, Nikola Božić objavio je tekst kritike na reakcije javnosti na pomračenje Sunca, koje su objavile eNovine. Danas, 15 godina nakon pomračenja, tekst u blogu Nikole Božića objavljuju Kolubarske.rs.

Pomračenje svesti

Sa svih strana su pljuštala saopštenja o tome kako je predstojeće pomračenje Sunca opasno po zdravlje, kako se ne sme biti napolju, kako se sme posmatrati samo u specijalnim odelima i sa veoma specijalnim uređajima... Ovo je naravno u početku izgledalo tragikomično, ali se duhovitost veoma brzo izgubila u mnoštvu ljudi koji su na pomen pomračenja odgovarali sa "cccccc... pu, pu, pu...". Proces obrnutog prosvećivanja je bio u toku. Možda prejaka reč, ali kako je zastrašivanje dolazilo iz državnih institucija, onda se nekakva tendencija ili možda čak i sociološki eksperiment mogao naslućivati.

Spremni za fotografisanje pomračenja (Foto: Nikola Božić)

Na svoj Facebook nalog sam danas sa ponosom i setom stavio status "Ponosan što je pre 10 godina imao hrabrosti da ode na Kelebiju sa jos 50 istraživača i uživa u totalnom pomračenju Sunca. Svaka čast svima koji su smeli da ga gledaju!". Tačno je deset godina od kada smo, kao Astronomska grupa Društva istraživača iz Valjeva, nas 50 - uzrasta od 15 do 20 godina - dva meseca posle bombardovanja, organizovali trodnevnu ekspediciju u Kelebiju kako bismo posmatrali potpuno pomračenje Sunca.

O odlasku na sever Jugoslavije kako bismo uživali u jednom veoma retkom, ali prelepom astronomskom fenomenu, počeli smo da razmišljamo još godinu dana ranije. Pošto smo pored uživanja hteli i da obavimo neka merenja i posmatranja i da nakon toga u našem Zborniku radova objavimo naučne rezultate, naravno onakve kakve mogu da napišu mladi entuzijasti koji prave prve korake u nauci. Nažalost, sve pripreme padaju u vodu zbog svega što nam se dešava te 1999, ali ipak, čim je rat prestao, mi nastavljamo još jačom snagom da se spremamo, jer želimo da uprkos svemu realizujemo svoje planove i snove. Ne želimo da odustanemo. To nam je trebalo i da bismo vratili mentalnu energiju koja nam je isisana tokom strahota tog proleća.

Interesantno je bilo videti kako se mladi ljudi tog uzrasta organizuju da pronađu sredstva za autobus, za hranu, kako uz pomoć svojih kontakata sa istraživačima iz Bačke Topole organizuju smeštaj u šatorima u školskom dvorištu škole u Kelebiji, kako obilaze valjevske foto radnje kako bi dobili sponzorstvo u foto filmovima, kako pronalaze specijalne filtere za Sunce u Istraživačkoj stanici Petnica, kako od meteorološke stanice uzimaju pokretnu laboratoriju, sami sklapaju aparaturu za praćenje promena magnetnog polja... I sve to kako bi nepuna dva minuta uživali u noći usred dana. U nečemu što ni dan danas neće zaboraviti, i zbog čega će ih uvek podilaziti žmarci.

 

Istraživači na Kelebiji (Foto: Nikola Božić)

Nažalost, nisu svi delili taj entuzijazam. Čak naprotiv. Sa svih strana su pljuštala saopštenja o tome kako je predstojeće pomračenje Sunca opasno po zdravlje, kako se ne sme biti napolju, kako se sme posmatrati samo u specijalnim odelima i sa veoma specijalnim uređajima... Ovo je naravno u početku izgledalo tragikomično, ali se duhovitost veoma brzo izgubila u mnoštvu ljudi koji su na pomen pomračenja odgovarali sa "cccccc... pu, pu, pu...". Proces obrnutog prosvećivanja je bio u toku. Možda prejaka reč, ali kako je zastrašivanje dolazilo iz državnih institucija, onda se nekakva tendencija ili možda čak i sociološki eksperiment mogao naslućivati.

Naši pokušaji da kao klinci koji žele da se bave naukom, pokušamo da objasnimo jedinstvenost trenutka i osećaj ushićenosti koji smo želeli da podelimo sa svima, u lokalnim elektronskim i štampanim medijima, kao i pokušaji brojnih astronoma koji su razumno objašnjavali da se korišćenjem nagaravljenog stakla, CD-a, flopija, ili eksponiranog filma, ovaj fenomen može dovoljno bezbedno posmatrati i da je jedino opasno ako dugo gledate u Sunce bez zaštite (što je praktično nemoguće, osim ako zalepite kapke da bi oko bilo otvoreno, jer naravno da ljudski organizam sam reaguje da bi se zaštitio), te da da tog 11. avgusta nikako sunčevo zračenje nije štetnije nego bilo kog drugog dana - nažalost nisu urodili plodom. Jača od svih nas, od naučnog objašnjenja i od razuma, bila su sva ona administrativna i birokratska saopštenja saveznih i republičkih ministarstava, kojekakvih zavoda i drugih institucija, inače nadležnih za brigu o nauci i naučnom objašnjavanju.

Najnejasnije mi je tada bilo kako su neki iz generacije naših roditelja mogli da prihvate sve ovo zdravo za gotovo, kada su i sami imali priliku da kao deca uživaju u ovom astronomskom fenomenu. Daleke 1961. godine, 15. februara, kroz Srbiju je takođe prolazila linija totatliteta, tj moglo se posmatrati potpuno pomračenje Sunca. Dnevne novine su tada nekoliko nedelja unapred objašnjavale ovaj fenomen, pripremale čitaoce kako da ga posmatraju, sve suprotno od onoga što su objavljivali 38 godina kasnije (upravo pripremam jedan rad na temu pisanja novina te 1999. godine o pomračenju). Učiteljice i učitečji, nastavnici, profesori, svi su đake iz škole toga dana izveli da posmatraju pomračenje Sunca projektovano u tepsiji punoj vode, ili direktno kroz nagaravljeno staklo. Taj dan je obeležila opšta euforija, da bi kroz skoro četiri decenije tu pozitivnu euforiju imali samo na nekoliko tačaka na kojima su se okupili oni koji veruju nauci.

Ne želim da pišem o tome kako su taj 11. avgust proveli oni koji su poverovali u gluposti saopštavane kroz medije, jer je njihova kreativnost u zatvaranju sitnih proreza na roletnama, ili zaštiti cveća na terasama, ili merenju debljine betonske zaštite podruma, sigurno bila velika, ali potpuno drugačija od kreativnosti onih koji su trčali pomračenju u suret. Želim samo da pomenem još jednu zanimljivost ovim povodom. Svi oni koji su se sklonili u svoje zaštitne sarkofage, preko TV su uživo gledali prenose pomračenja iz svih delova Evrope. Na tim snimcima su videli ljude koji se tiskaju na ulicama i trgovima i očekuju tih nekoliko minuta mraka, a kada pomračenje naiđe čuje se vriska, cika, oduševljenje... U svim gradovima. Svim osim naših. Šta li se tada motalo po glavama tih TV gledalaca?

Za to vreme, tog 11. avgusta 1999. godine, na Kelebiji je osvanuo kišni dan. Svi smo bili veoma tužni i nesrećni, razmišljajući da li je moguće da nemamo sreće. Ipak, nismo odustali. Postavili smo svu aparaturu, još jednom sve proverili, pokrili i zaštitili od kiše, postavili se na naše pozicije i čekali.

Istraživači čekaju pomračenje (Foto: Nikola Božić)

Sunce nas je ipak ogrejalo.

Nešto pre deset sati, oblaci su počeli da se razilaze. Počinjemo! To je bio znak nama astronomima, ali i za još oko 150 klinaca iz raznih istraživačkih društava, koji su se skupili tu kako bi kreativno proveli svoje leto.

Usledila su četiri sata koja su mi verovatno prošla najbrže u životu. Totalitet od manje od dva minuta trajao je kao da je vreme stalo. Čuli su se uzdasi, vriska, radost. Pomrčina svuda oko nas, a na nebu sunčeva korona koja opkoljava crno Sunce. Vidi se Venera, vidi se i poneka zvezda. Podsećam kolege da treba i da beleže svoje podatke, a ne samo da uživaju u trenutku. Ipak merenja treba obaviti. Zatim sledi dijamantski prsten, pojava koja se vidi pred sam početak ili kraj totaliteta, kada samo jedan zrak Sunca prođe kroz neku dolinu ili krater na Mesecu, pa sve izgleda kao jedan dijamantski prsten. Vičem "Naočare i filteri gore!". Totalitet je završen. Sat vremena traje euforična graja i prepričavanje utisaka. Merenja nastavljamo još dva sata. Malo nas mrzi, ali znamo da je za nauku potrebno dovesti svoj zadatak do kraja (kasnije smo rezultate prezentovali na nacionalnoj astronomskoj konferenciji).

Zbog svega ovoga sam ponosan na to gde sam bio i šta sam radio 11. avgusta 1999. A vi?