21.09.2014, 17:45

Domaći film je deo našeg identiteta

Filmski festival Parkoskop okupio je mlade Valjevce oko iste ideje – da se očuva domaća kinematografija. Među njima je i Valjevac, reditelj Vladimir Petrović, koji kaže da su Valjevci verni svom gradu, tako su i filmadžije odlučile da mu nešto vrate, pa možda ovaj festival postane i nešto više.

- Ovo je dobra priča, da se malo pokrene ta kulturna scena u Valjevu, koja je evidentno zamrla, a Valjvaca ima puno u svim sferama kulturnog života. Prava bi šteta bilo da se ništa ne dešava kada imamo toliko ljudi koji vole i ginu za film, jer baviti se filmom u Srbiji nije lako. Cela filmska mašinerija se zapravo pokreće na ogromnoj količini entuzijazma i jako je dobro što su filmadžije rešile da nešto vrate u svoj grad, da Valjevo ne bude van svih dešavanja. Inicijative mladih su jako važne, ne samo zbog filma, to je i pitanje identiteta, jer je kultura identitet jednog naroda. Ne možemo čekati milostinju, moramo imati entuzijazma da se pokrenu stvari, a kada lavina krene to je nezaustavljivo. Jako bih želeo da Parkoskop preraste u nešto što će se zvati „Valjevski filmski festival“, jer mislim da je publici to potrebno – kaže Vladimir Petrović.

Vladimir je u svet filma uplovio preko sporta, stripa i muzike. Ovaj neobičan spoj zapravo objedinjuje sve ono što film sadrži – pokret, sliku i muziku.

- Ja sam najpre bio sportista, trenirao sam sve moguće sportove. Kao klinac sam uvek bio fasciniran stripom, jer je moj brat čitao Alana Forda, a rekli su mi da sam imao i neke ilustrovane bajke bez kojih nisam hteo da zaspim, tako da su mi te slike i te priče bile usađene od malena. Još u osnovnoj školi sam znao da ću se baviti filmom. Prvu kameru, neku raspalu, dobio sam krajem osmog razreda. Odmah sam počeo nešto da snimam, potpuno nevešto, imam to negde sačuvano, možda bi bilo zanimljivo da te prve radove izmontiram. Svakako mogu da kažem da su me ljubav prema stripu i muzici usmerili prema filmu, jer je tu nekako sve to objedinjeno, slika, muzika i pokret zbog sporta, jer da nisam ovo, verovatno bih bio neki trener.

Vladimir Petrović (Foto: Đorđe Đoković)

Da je bio nestrpljiv da krene ozbiljno da savlada filmski zanat, potvrđuje podatak da je već nakon treće godine Gimnazije požurio na Akademiju umetnosti u Beogradu. Nije mu bio problem da položi sve predmete i stigne pre svojih vršnjaka, ali samo zbog jednog čoveka – Slobodana Šijana.

- Tada sam saznao da se Šijan vratio iz Amerike i da uzima klasu na Akademiji i to je bilo to. Želeo sam da upadnem kod njega, jer, pored njegovih filmova kojima se divim, čuo sam jako lepe stvari o njemu kao profesoru, čoveku koji pre svega želi da se savlada zanat, bez nametanja neke svoje estetike i tih nekih stvari. Meni je to jako odgovaralo, kao i Šijanova strogoća, tako da njemu dugujem sve što se tiče filma. Uz njega sam savladao i scenario i montažu, iako sam imao predmete i profesore iz svega toga. Ipak je on čovek koji me je pre svega uveo u magiju filmskog zanata i što je dopustio da se sami oblikujemo. Možda je imalo uticaja i to što je i Šijan čovek koji voli tu neku stripovsku estetiku, pogledajte samo „Maratonce“ – priča Vladimir.

Publika traži autentičnost

Na Akademiji umetnosti u Beogradu diplomirao je 2010. godine. Sa studentskim filmovima „Miris formalina“ i „Bi lice kožno“ učestvovao je na brojnim festivalima, dok je za diplomski film „U redu, pobedio sam“ dobio tri glavne nagrade na 57. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, održanom 2010. godine. To je film o Dušanu Preleviću Preletu, čuvenom muzičaru, piscu, scenaristi, koji je ostao zapamćen i po pojavljivanju u kultnoj predstavi “Kosa” u beogradskom Ateljeu 212, 1968. godine, a mnogi su ga nazivali i “herojem beogradskih ulica”. Dokumentarni filmovi su danas sve prisutniji na festivalima. Vladimir kaže da je razloga više, delom ekonomski momenat, delom napredak tehnologije, ali i to što publika traži autentičnost.

- Sve su to nekako povezane stvari. Mislim i da je televizija dosta uprljala taj tradicionalan filmski jezik, jer sve više filmova počinje da liči na rijaliti šou, što opet može da se dovede u vezu sa time da je i publika malo evoluirala i da je sve teže prevariti, pošto je film jedna laž gde treba nekoga da ubedimo u nešto. Kod dokumentaraca je to drugačije, pošto očigledno publika traži autentičnost, traži novog junaka, čudnijeg, drugačijeg, prirodnijeg, tako da dokumentarci postaju sve zanimljiviji u svetu i deo su ozbiljnih festivala. Meni se nametnuo sasvim prirodno, s obzirom na to da sam pre dokumentarca o Dušanu Preleviću radio kratki film „Miris formalina“ po njegovoj priči. Tu je krenulo naše druženje i on se svojom pojavom nametnuo kao neko čiji portret vredi prikazati ljudima, čak su i oni koji su ga poznavali tu otkrili neke stvari koje je vešto skrivao godinama. Ako govorimo o tome da li je lakše snimiti dokumentarac ili ne, mogu reći da je možda pristupačnije, ali nije lakše, treba izabrati temu, lika, mora se saživeti sa nekim koga treba oslikati. S druge strane, koliko je dokumentarac težak, toliko je i zabavno to što nikada nemate „zakucanu stvar“, odnosno, da imate priču i znate šta će se desiti. Dokumentarac je više „pipanje u mraku“, prilagođavanje datim situacijama, nikad ne znate gde će da vas priča ili nečiji komentar odvede – objašnjava Vladimir.

Za filmadžije ne postoji „ne“

Vladimir Petrović je radio sa mnogim autorima, poput đakona Nenada Ilića, na njegovim brojnim dokumentarnim serijalima i kao saradnik na scenariju za film „Otac“. Nakon dosadašnjih iskustava, prirodan sled u njegovoj karijeri je dugometražni igrani film.

- Dve godine pokušavam da realizujem svoj prvenac igrani, koji je nastao po tom kratkom filmu „Miris formalina“, na insistiranje kolega, prijatelja, čak i velikih filmadžija poput sada pokojnog Karla Baumgartnera, čuvenog producenta iz Nemačke, koji ga je gledao na Kustendorfu 2009. i rekao mi da bi bilo idealno da taj film bude dugometražni i da bi i on voleo tu da učestvuje. Međutim, tu šansu sam tada propustio, bio sam previše mlad, uplašio sam se, sa druge strane nisam tek tako mogao da „skoknem do Berlina“ i tako je ispalo. Dobili smo podršku za taj film od Ministarstva kulture na konkursu, ali posle novca nije bilo... Znate kako to ovde ide, ali ne želim da me to sputa. Scenario je pisao Dimitrije Vojinov, a glumačka postava bi većim delom trebalo da bude ista kao iz kratkog filma, gde glavnu ulogu igra Nenad Jezdić. Prihvatili su i Branka Katić, Sergej Trifunović, Predrag Ejdus, Bojana Novaković.

„Moramo da očuvamo domaći film i našu kulturu, jer bez toga smo ništa, nema nas, ne postojimo uopšte...“

Film je za njega na prvom mestu, ali bavio se i režiranjem reklama i brojnih muzičkih spotova, koji su opet neki njegov prirodan izbor, imajući u vidu način na koji je u ovaj svet ušao, jer film objedinjuje i njegovu ljubav prema muzici. S obzirom na to da je radio kao asistent na Akademiji umetnosti, bio i u žirijima festivala, neizbežno je tražiti njegovo mišljenje o tome imamo li kvalitetnih mladih umetnika i gde vidi budućnost srpskog filma i kinematografije.

- Naravno da ima kvalitetnih mladih umetnika. Međutim, budućnost su ipak festivali, bioskopi slabo, jer ljudi u bioskope sve ređe idu. Što se tiče domaće kinematografije ne znam šta bih rekao, nekako mi je to danas pomalo zamorna priča... Ali ja sam optimista po prirodi, ustvari, ja sam optimista sa iskustvom, pa vi tumačite... Na kraju ipak moram da mislim pozitivno, jer je  filmska ekipa skupina ljudi sa čudnim i jakim energijama i to mora nečim da rezultira. Ja uvek verujem u tu silinu filmske ekipe, koja ako nađe nešto u nekoj priči da ih vezuje, onda se ruše sve barijere, onda sve može, tu čak ni novac nije toliko nepremostiva prepreka... Filmovi će se uvek snimati, jer umemo da se snalazimo, dovitljivi smo jako, za filmadžije stvarno nema ne – reče Vladimir i to takvim tonom o čemu je i govorio, punim energije i optimizma, koji je tokom Parkoskopa širio na svoje kolege i prijatelje sa kojima jednu sjajnu priču zapravo tek započinje.

Od festivala u neobičnom ambijentu, do želje da Valjevo dobije ozbiljan filmski festival, Vladimir veruje u više. Smatra da bi ovde mogli da se okupljaju i internacionalni stvaraoci, jer mladi vole da učestvuju na festivalima. Već je izneta ideja da bi Parkospok trebalo da ima i nagradu, koja bi nosila ime čuvenog valjevskog filmadžije Slobodana Golubovića Lemana. S obzirom na to da ima dosta Valjevaca u svetu filma, kaže da bi voleo da se naprave i ozbiljnije radionice, poput nekog letnjeg fimskog kampa na kome bi predavanja držali velikani srpskog filma. Dosta ideja, dosta volje i entuzijazma, što sa druge strane daje nadu da mladi umetnici, poput Vladimira Petrovića, svoju budućnost vide ovde, u svojoj zemlji. A kako drugačije da ostvare svoj cilj – sačuvaju domaći film i identitet svog naroda. Treba ih podržati!