26.03.2015, 16:51

Četkica kao lopta, platno kao parket

Na promociji knjige “Valjevke” ID Kolubara, prošle godine u martu u Beogradu, bio je Branko Kovačević, košarkaš zlatne generacije Metalca i dugogodišnji igrač Crvene Zvezde. Tada sam, na veliko iznenađenje, saznala da Branko zna i da slika. Toliko sam bila iznenađena da mu nisam poverovala da je slike koje sam videla on naslikao. “Ti slikar? Nema šanse”, rekla sam. “Nisi jedina koja mi ne veruje”, nehajno je odgovorio. Bile su to slike umetnika, ne laika. Profesionalca. Predložila sam da napravimo priču o njegovom talentu, o slikarstvu. Prihvatio je razgovor, ali ga je vešto izbegavao, pravdajući se – “nije u redu da se promovišem kao slikar”. Nakon godinu dana, Branka sam privolela na razgovor.

Branko Kovačević i Darija Ranković (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske.rs: Kada si otkrio slikara u sebi, talenat ka slikarstvu? Da li se i to otkriće, kao i mnoge stvari u životu, slučajno desilo?

Branko Kovačević: Kao mali voleo sam da crtam, ali ništa preko toga. Upisao sam elektrotehničku školu gde sam se bavio tehničkim, a ne crtanjem slobodnom rukom. Ali, moram ti priznati da sam stalno nešto sanjao i maštao o tome kako crtam, slikam, ali pošto nisam imao ni vremena, ali ni znanja, nisam ni pokušavao. I tako je sve to bilo u mašti i sanjarenjima do pre dve godina, kada sam sasvim slučajno počeo da slikam i to tako što je moja ćerka Darija, koja je završila primenjenu Akademiju, greškom kupila uljane umesto akril boja. Onda je te uljane boje dala meni, uz njiih mi je dala platno i špaklicu i rekla – „evo ti, vežbaj se!“ Tako sam ja naslikao prvu sliku, na opšte iznenađenje mnogih. Ima još jedan zanimljiv detalj, koji ukazuje da ništa nije slučajno. Preko puta mene živi poznati slikar, koji ima 86 godina, i kad je video taj moj crtež, ohrabrivao me je i terao da nastavim da slikam, smatrajući da imam talenta. Naučio me je nekim osnovama slikarstva. Onda sam se zaigrao i počeo masovno i svakodnevno da slikam. Prvo portrete, pa prirodu i tako sada imam dvadesetak slika. Ali, ono što je mene posebno fasciniralo jeste osećaj dok slikam. Taj izgubljeni ili sklonjeni čovek udubljen u priču koju ispisuje četkicom po platnu. Tako zanesen ne primetim vreme koje je prošlo, pet- šest sati prođe, a da ne osetim. Sad razumem slikare, koji se dva-tri dana ne odvajaju od platna. Pa onda naprave kratku pauzu, razmišljaju...i nastave. To je za mene bilo posebno i novo otkriće.

Kolubarske.rs: Kakav je osećaj otkriti nešto novo u sebi sa 62 godine. Više od šest decenija u tebi je skriven fenomenalan talenat. I nije reč samo o talentu da umeš da slikaš, otkrivena je tvoja umetnička crta i emocija koju imaju samo umetnici.

Branko Kovačević: Najveći kompliment dobio sam od prijatelja koji nisu ni slutili da ja nešto tako umem i mogu. Naime, kada su videli moje slike pitali su - da Branka možda nije udario tramvaj, pa mu se nešto desilo sa glavom!? U svakom slučaju, lep je osećaj kada se čovek nađe sa tom igračkom. Nekako tada čovek počne i da istražuje, da više čita, uči i da dolazi do novih dragocenih saznanja. Tako sam postao veliki kritičar prema sebi i svom radu, pa nisam sklon da se mnogo eksponiram, a još manje da se hvalim.

Kolubarske.rs: Nema potrebe da se ti hvališ. Drugi te hvale i to oni koji dolaze iz sveta umetnosti i slikarstva. Kažu, da su tvoje slike nadmašile amaterizam, čak tvrde da su na nivou akademskog slikara.

Branko Kovačević:  Pa, ne znam. Nemoj sad tako, da su moje slike u rangu akademskih slikara. Oni koji su videli moje slike, a bave se umetnošću i slikarstvom, dele mi komplimente. Ali, možda zbog toga što nisu očekivali da se ja bavim tim, pa me zato hvale. Nisam ja spreman da se zovem slikarom.

Ispostavilo se da moja ćerka ima talenat na mene, što mi je jako drago. Neki profesori, koji su videli moje slike, rekli su - pa ona je „povukla“ na tebe. 

Kolubarske.rs: Mnogi prijatelji pokušavaju da te ubede da napraviš izložbu u Valjevu, kako bi Valjevci videl i tu drugu, umetničku a ne samo sportsku, stranu Branka Kovačevića. Jedan od onih koji te ubeđuje i koji bi organizovao izložbu je Dušan Jovanović, direktor Moderne galerije. Zašto bežiš od izložbe?

Branko Kovačević: Kako zašto bežim. Iz više razloga. Prvo, nisam dovoljno dobar. A drugo, zvao me je moj drug, košarkaš-kolega Miroljub Dugi Damnjanović, koji je imao nekoliko izložbi, pa i u Valjevu koju je otvorio moj pokojni brat Zoran, da zajedno napravimo izložbu u Valjevu. Ideja je bila da svoje slike predstavimo u okviru premijere filma „Bićemo prvaci sveta“. Međutim, nismo to realizovali, mislio sam da nije vreme. Ali sam obećao da možemo da probamo nešto da napravimo u septembru ili oktobru.

Kolubarske.rs: Umetnost je i način da se pobegne od realnosti, da se izmestiš u neko bolje vreme. Da li koristiš tu pogodnost koju pruža slikarstvo, da si nekoliko sati na nekon drugom mestu?

Branko Kovačević: Bila je Olimpijada. Televizor je bio uključen i dešavala su se takmičenja. Neko je obarao svetski rekord, a ja sam u drugom delu iste sobe slikao, bio toliko zanet da nisam ni primetio da se neko bori za medalju. Pet sati je protrčalo kao pet minuta. A koliko uživam u slikarstvu dokaz je i to što sam ceo godišnji odmor proveo u toj igri. Dok slikam ja sam potpuno sklonjen i zatvoren. Divno i nekako spokojno se osećam. Posebno me taj spokoj obuzme kada slikam predele, koji me podsećaju na detinjstvo. Moja majka je iz divnog predela sa planine Komovi, koji je jedan od tri najlepša planinska masiva u Crnoj Gori. Otuda su ti predeli i dedina drvena kuća česti motivi na mojim slikama, kao i šuma, potoci, livade. Slikam i portrete. Prvo sam se vežbao na sebi i bio sam zadovoljan kako sam se naslikao. Potom sam uradio portret mog Zorana. To mi je bio jako težak trenutak. Gledao sam njegovu fotografiju na kojoj se on smeje, a ja plačem. On je na toj fotografiji bio u društvu, u trenerci, ali ja sam mu na mojoj slici obukao teksas košulju koju je voleo da nosi.

Kolubarske.rs: Mnogi te znaju kao vrhunskog košarkaša. Sigurno će biti iznenađeni i da si slikar. Nekako je nespojivo - hladni sportista i emotivni umetnik. Ili je možda spojivo, samo je jedno uvek potisnuto onim drugim ili pobedi jače. U tvom slučaju kao da je košarka bila jača od slikarstva.

Branko Kovačević: Oduvek sam naginjao ka umetnosti. Voleo sam da crtam, ali volim i muziku, čak sam jedno vreme žarko želeo da naučim da sviram. Divim se muzičarima. Imam sintisajzer kod kuće, ponekad sednem i odsviram nešto za svoju dušu. Prepoznao sam ja tu umetničku crtu u sebi, ali sam bio i dobar matematičar, pa sam zaključio da ipak treba da se bavim elektrotehnikom, a ne muzikom. Onda sam počeo da treniram košarku i tu se pokazao uspešnim, tako da je i to potisnulo tu moju umetničku crtu. Ali želju za umetnošću zadovoljio sam odlaskom u pozorište, koncerte, balet...Uostalom moja supruga je balerina.

Kolubarske.rs: Odavno si otišao iz Valjeva, ali Valjevo i Valjevce nikada nisi zaboravio. Zanimljivo je i to da Valjevci koji organizuju književne promocije, koncert, pozorišnu predstavu u Beogradu, obavezno te pozovu, a ti se obavezno odazoveš.

Branko Kovačević: Uvek se odazovem pozivu, jer mislim da nije lepo ne otići, a pozvan si. To je znak poštovanja. Inače, ja sam rođen u Beogradu i, ako saberemo, najduže sam živeo u Beogradu. Ali mene niko ne doživljava kao Beograđanina, svi me doživljavaju kao Valjevca. Pa i sam se tako doživljavam. Zaključio sam da je doba adolescenata ključno doba za pripadnost nekoj sredini i to što se desi u tom dobu to ostaje za ceo život. To su i najveće ljubavi, najbolja druženja i drugari...to je period koji se ne zaboravlja. Sve što sam doživeo u Valjevu i moja pripadnost Valjevu ostala je duboko u meni, otuda ne čudi da me Valjevci doživljavaju za svoga. Ja se dobro osećam među Valjevcima.

Kolubarske.rs: Čini mi se da se posebno dobro osećaš od kada Metalac igra u ABA ligi. Ne propuštaš ni jednu utakmicu.

Branko Kovačević: Kako da propustim. To je veliki uspeh i od velike važnosti za valjevsku košarku, ali i za ceo grad.  Ajde što ja pratim i redovno dolazim iz Beograda na metalčeve utakmice, ali i moji prijatelji su postali strastveni navijači i raduju se svakoj pobedi. U Valjevo se sad dolazi kao na hodočašće. Velika je stvar imati klub koji se takmiči u tako visokom rangu. Ponosan sam na Metalac i zaista sa uživanjem gledam utakmice.

Sa Brankom Kovačevićem sam razgovarala 20. mata na Dan grada. Bio je na svečanoj akademiji u Centru za kulturu i na košarkaškom turniru. Slučaj ili namera? “Namera“, kaže Branko i objašnjava da je, nekoliko dana ranije, posredovao da Božidar Maljković bude gost na tribini u Gimnaziji. „Tada je predloženo da Boža otvori košarkaško turnir, on oduševljeno prihvatio, ali nije hteo bez mene“, kaže kroz osmeh Branko i dodaje da je danas u Valjevu i zbog toga što je želeo da svom prijatelju Voji Mađaru (Vojislavu Andriću) čestita godišnju nagradu Grada koju je dobio za životno delo.

Pozdravljam se sa Brankom, zahvaljujem na razgovru, a on mi reče - "nemoj preterati, nisam ja slikar!". Da li je, procenite sami.