27.03.2015, 09:32

Na Dan pozorišta Valjevo bez profesionalne scene

Svetski dan pozorišta je 27. mart i tog dana se širom planete igraju dramska ostvarenja. Pozorištu u čast, u Valjevu će večeras biti izvedena komedija Nikola Makiljavelija „Mandragola“, u režiji Strahinje Antonića, u produkciji Gradskog pozorišta „Abrašević“.

Predstava je premijerno igrana na prošlogodišnjem „Abro festu“, uz odlične ocene publike i kritike, a nakon toga je imala zapažena reprizna igranja. U ovoj razigranoj komediji igraju: Marijana Andrić, Katarina Vićentijević, Branko Antonić, Stefan Trifunović, Ljubivoje Bube Marković, Bogdan Trifunović i Nikola Ilić. Scenografiju je dizajnirao Dušan Arsenić, a kostimografiju kreirala Branka Šišinački Obradović.

Pre predstave, u 20 časova u Centru za kulturu, biće pročitan tradicionalna međunarodna poruka, koju uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda. Ovog marta autor poruke je jedan od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca današnjice, poljski reditelj Kšištof  Varlikovski.

Poruka se prevodi na više od 20 jezika i čita pred stotinama hiljada gledalaca u pozorištima. Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. godine.

Svetski dan pozorišta je prilika da ponovo prozborimo o profesionalnom pozorištu u Valjevu

Pitanje koje godinama postavljamo u Danu pozorišta, ali i nakon dobrih premijera Gradskog pozorišta “Abrašević”, jeste da li će i kada Valjevo dobiti profesionalno pozorište. Oni koji o tome odlučuju mudro ćute ili poručuju - ovo nije vreme za pozorište. Glumca i prvog čoveka “Abraševića” Branka Antonića pitam da li je žal za profesionalnim pozorištem ove godine veći nego prošle ili više žala nema? Dođe vreme kada se prežali?

“To više nije žal. To što Valjevo nema profesionalno pozorište je za mene rak rana valjevske kulture. To je konstantan bol, koji traje bar četvrt veka, i nema veze sa ovom ili onom godinom, jer Valjevo se bruka od 1956.godine, kada je ukinuto profesionalno pozorište. Stalno se pitam zbog čega je Valjevo gore ili nekulturnije od, kako kažu tužnog juga, Pirota, Vranja, Leskovca, koji imaju profesionalna pozorišta, a Valjevo pri tom ima dužu tradiciju, mnogo bolje uslove, veliki potencijal i kvalitetne predstave”, objašnjava Antonić.

Najveća nesreća valjevskog pozorišta je to što nema svog Ljubu Popovića ili svog Miću Trnavca, koji su svojim autoritetom i upornošću izgurali da grad dobije galerije. Na žalost niko od velikih valjevskih glumaca nema taj motiv da u svom gradu napravi profesionalnu scenu.

Branko Antonić kaže da žal zbog toga što Valjevo nema profesionalno pozorište nose mnogi koji svojim entuzijazmom ne odustaju od toga da naš grad ima dobro pozorište. On podseća da je Gradsko pozorište “Abrašević” prošle godine imalo na repertoaru čak četiri predstave, što nemaju profesionalna pozorišta u unutrašnjosti Srbije, i sve su dobijale nagrade. Antonić priznaje da su on i Miroslav Ćiša Trifunović izgubili bitku za profesionalno pozorište, koju vode 25 godina, ali naglašava da neće odustati!

“Nećemo odustati zbog 80 mladih ljudi, koji su završili pozorišne akademije, a ne mogu da se vrate u svoj grad sem kada njihovo pozorište gostuje na valjevskoj sceni za velike pare”, poručuje Antonić.

Poruka za Svetski dan pozorišta

Kšištof   Varlikovski

"Pozorišne pregaoce najlakše pronalazimo van pozorišta. To su obično oni koji pozorište ne koriste kao mašinu za reprodukovanje klišea i konvencija. Oni pronalaze pulsirajuće izvore i žive tokove reka koji prividno zaobilaze pozorišne dvorane gde se svakodnevno okupljaju legije ljudi u nastojanjima da podražavaju nekakve svetove.

Imitiramo, umesto da stvaramo vlastite svetove koji treba da su fokusirani, čak i da zavise od debate sa publikom i njenih reakcija; ti svetovi protiču skriveni a pozorište jedino ima moć da ih otkrije.

Takve vodiče nalazim uglavnom u prozi. Stalno i svakodnevno razmišljam o piscima kοji su, pre stotinak godina, proročki, iako oprezno, opisali sumrak evropskih bogοva kοji je našu civilizaciju ostavio u tami, do danas nerazjašnjenoj. Mislim na Franca Kafku, Tomasa Mana i Marsela Prusta. Danas bih ovoj grupi proroka dodao i Džona Maksvela Kucija.

Njihovo zajedničko osećanje nebranjenog kraja sveta, ne planete, već modela međuljudskih odnosa, poredaka i pobune, sada nas snažno prati. Nas, koji živimo posle završetka sveta. Nasuprot kriminalu i konfliktima koji se razbuktavaju sve više i više da ni sveprisutni mediji sa njima ne drže korak. Ali ovi požari brzo postaju dosadni, neopozivo nestaju iz medijskih izveštaja, a mi ostajemo bespomoćni, prestravljeni, opkoljeni. Više ne uspevamo da gradimo kule, a zidine, kοje tvrdoglavo podižemo, ne brane nas ni od čega, naprotiv, same traže zaštitu i brigu trošeći najveći deo naše životne energije. A mi nemamo snage ni da pokušamo da vidimo šta je iza kapije, iza zida. I samo zbog toga treba da postoji pozorište i u tome da traži svoju moć. Da zaviruje tamo gde je gledanje zabranjeno.

„Predanje pokušava da objasni neobjašnjivo. Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati“ – reči koje je Kafka uzdigao do metamorfoze predanja o Prometeju snažno se odnose na to kakvo pozorište treba da bude i takvom pozorištu, koje treba da ima početak u dubini istine i da pronalazi kraj u svim njegovim delatnicima, onima na sceni i onima u publici, čestitam svim srcem".