15.07.2014, 08:47

Za svoje mesto se moraš boriti sam

Da mladi ljudi mogu da se izbore za sebe i izgrade svoje mesto u oblasti kojom žele da se bave potvrđuje priča mlade Valjevke Milice Jokić, koja je apsolvent Fakuteta dramskih umetnosti u Beogradu na smeru filmska i televizijska produkcija. Kao najbolji student završne godine, dobitnik je nagrade “Sreten Jovanović”. Uprkos velikim obavezama na fakultetu, uspevala je da radi na ozbiljnim projektima i već ispuni biografiju sjajnim preporukama.

- Uvek su me interesovali kultura, film i organizovanje raznih dešavanja, pa sam i u Valjevskoj gimnaziji bila u glumačkom studiju i učestvovala u organizaciji svih školskih manifestacija, ali i kada su bila neka snimanja filmova ili serija u gradu, uvek sam se tu šunjala da vidim šta se radi. Posle sam predstavljala Gimnaziju na kvizu “Zdravo Evropo”, stigli smo do četvrtfinala, a kada sam se vratila svi su me zapitkivali o kvizu, dok je mene zanimalo nešto drugo. To je bio moj prvi susret sa velikim televizijskim studiom, snimalo se u RTS-ovom studiju 8, tako da je mene privlačila sva ta mašinerija. Sada mi je, posle završenih studija, sve to simpatično, ali u tom trenutku je za mene sve delovalo ogromno, svi ti ljudi, svetla, oprema… Tada sam počela da se interesujem za filmsku i televizijsku produkciju i povezujem se sa Valjevcima koji su već studirali, ali pošto ih nije bilo mnogo povezala sam se i sa ljudima u Beogradu – priča Milica Jokić.

Milica Jokić i Dejana Ješić (Foto: Đorđe Đoković)

Fakultet je upisala 2010. godine, kao prva na listi. Stipendista je Grada Valjeva i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta. Kao najbolji student završne godine, dobitnik je nagrade “Sreten Jovanović”. Sada je apsolvent, a prosečna ocena joj je 9,65. Dok su se drugi studenti fokusirali samo na učenje, Milica je uz sve obaveze uspevala da se uključuje u niz različitih projekata.

- Od prve godine sam krenula volonterski da radim, prvi projekat mi je bio film “Parada” Srđana Dragojevića, gde sam bila pomoćnik organizacije na snimanjima u Beogradu, a onda se samo nastavljalo. Sledeće godine sam radila kasting za dugometražni igrani film “Varvari” mladog reditelja Ivana Ikića, a posle toga sam se igrom slučaja spojila sa producentskom kućom “Samaljot” i sa njma radila veliku koprodukciju sa producentkom kućom iz Izraela, jedan dokumentarni rijaliti. Ceo projekat je trajao dva meseca u Beogradu i od tada sam najaktivnija preko te kuće, gde sada radim kao producent. Sa njima sam učestvovala i u još jednom dokumentarnom rijalitiju koji se radio u Srbiji, u koprodukciji sa producentskom kućom iz Belgije. Pored toga, radila sam niz studentskih filmova i projekata. Radila sam i niz reklamnih kampanja, tu su bili i spotovi za UNICEF, Turističku organizaciju Srbije…

Niko u ovom trenutku u Srbiji neće sačekati da završiš fakultet i reći “super, evo ti posao”, nego moraš sam…

- Ja sam završavala fakultet i radila, najpre volonterski, a sada honorarno. Mislim da je to jako bitno, jer vidim da neke kolege sa mog fakulteta čekaju nešto, ne znam šta. Trenutno sam i u jednom projektu Ministarstva omladine i sporta koji se zove “SOFA”, to su studentske i omladinske fizičke akivnosti, pa sam u njihovom PR timu. Poslednji projekat koji sam radila bilo je obeležavanje stogodišnjice od Sarajevskog atentata i otvaranje Andrićgrada, što je bila zvanična manifestacija kako Republike Srpske, tako i Srbije. To je bio veliki projekat, koji je sa celim timom, učesnicima, izvođačima, brojao oko 700 ljudi, a radio se live prenos na nacionalnim televizijama. Za mene je to bilo fenomenalno iskustvo jer sam radila sa Emirom Kusturicom, koji je veliki autoritet i sjajan čovek. On je bio kreativni direktor cele manifestacije, zajedno sa sugrađaninom Milanom Neškovićem koji je bio reditelj, a ja sam zajedno sa još šest ljudi bila pomoćnik producenta – kaže Milica Jokić, koja trenutno sa prijateljima iz Valjevske kulturne mreže priprema festival filma na otvorenom “Parkoskop 2.0”, na kome je izvršni producent.

Budućnost kulture je na mladima

Dok govori o svojim iskustvima, koja su neverovatna za tako mladu osobu, Milica zrači neverovatnim optimizmom i širi pozitivnu energiju koja tera na razmišljanje o tome da li je zaista samo potrebno da svako učini malo da bi se neke stvari pokrenule. Kada bi ovakvih ljudi bilo više o budućnosti ne bi morali da brinemo, makar kada je u pitanju kultura.

- Svakako da država i javnost ne pridaju toliko značaja kulturi, ali ja mislim da je tu velika uloga i naša, nas mladih i uopšte naroda koji živi ovde. Evo i “Parkoskop” je primer da kada se mladi ljudi okupe mogu da urade veliku stvar. To sam videla i dok sam radila u Bajinoj Bašti na “Bašta festu” gde su se takođe mladi samoinicijativno okupili. Kada se vidi jak entuzijazam u mladim ljudima mislim da podrška ipak neće izostati, koliko god možda bila mala i nedovoljna. Shvatam da je teško bez novca, da je neki rad malo vrednovan, ali mislim da mi iz ličnih nagona i afiniteta moramo poći, jer ja pre svega ovaj posao radim zato što ga volim. Kada bi svako od nas prepoznao potencijal koji neki projekat nosi i kada bi ga radio zato što želi i voli taj posao, mislim da bi sve stvari krenule svojim tokom, onda bi to prepoznale i lokalne samouprave i država. Mislim da je sve nekako uzročno-posledično, da kada bi se mi malo više pokrenuli, pokrenuli bi se i ostali. To je apel svima da što više radimo na sebi, da što više prepoznajemo sebe, a materijalne vrednosti ne treba da nam budu primarni cilj, naročito u umetnosti, jer umetnost se zbog toga ne pravi, već zbog onoga što želimo da prenesemo, odnosno, da dotaknemo publiku koja nas gleda.

 

Milica Jokić (Foto: Đorđe Đoković)

Iako su mladi razočarani odnosom prema kulturi, naročito u manjim sredinama, Milica Jokić smatra da ima nade ukoliko svi za svoj grad daju mali doprinos i ukoliko se okrenu decentralizaciji kulture, jer je sve usmereno na glavni grad. Ipak, iz Beograda se dosta mladih s razlogom ne vraća.  

- Nije meni namera da ostanem tamo, ali Valjevo ne nudi toliko prostora da mogu da dođem i odmah nastavim ovde. U suštini taj prostor moramo sami da gradimo i ja sam zaista zainteresovana za to, a vidim da se to pokušava kroz ovakve projekte, poput projekata Valjevske kulturne mreže. Mladi mogu da rade gde god ih život odvede, ali ne smeju da zaborave svoj grad. Moja želja je da se usavršim negde van Srbije, našla sam neke odlične programe u Čikagu i videćemo šta će se desiti. Želela bih da pokušam, jer znam da imam potencijala da mogu da napravim nešto, ali ne znam da li me privlači da zauvek ostanem tamo, volela bih da nešto ipak ovde uradim…