14.08.2017, 13:22

"Vreme odlaženja"

Imati talenat, volju i hrabrost, i pokazati život onakvim kakav jeste i poslati poruku da može biti bolji i drugačiji, a da pri tom taj način nije osnovno zanimanje i umeće, je vredno svake pažnje i pohvale. To je četkicom, bojom i platnom uradio kolega Radovan Lazarević, urednik dopisništva RTS-a u Valjevu. U svet slikarstva je, tvrdi, "pobegao" slučajno, a ja sam, kako vreme prolazi, skolona da zaključim, namerno.

 

Da vešto barata bojama, da ume da prenese priču i na drugi način, osim kamerom i tekstom, pokazao je i na drugoj samostalnoj izložbi koja je otvorena pre nekog vremena u Kulturnom centru u Mionici.

 

"Da se razumemo, ja nisam slikar. Ja sam novinar!", rekao mi je Radovan na početku našeg razgovora.

"Razumemo se, ali me to ne sprečava da tvoje slike posmatram sa posebnom pažnjom i da u njima vidim umetnost", rekla sam. Čini mi se da nisam usamljena, jer u slikama kolege, novinara, mnogi vide umetnost.

 

"Lazine slike su bile veliko iznenađenje za mene kada sam ih prvi put video. Poznavajući ga kao dugogodišnjeg novinara, nisam mogao da pretpostvim da je njegovo slikarstvo tako interesantno i inspirativno, da predstavlja individualni slikarski stil zvučnog simboličkog govora", rekao je arhitekta i svestrani umetnik Dušan Arsenić na otvaranju izložbe.

 

Sa otvaranja izložbe u Mionici

Kolubarske.rs: Naslov izložbe je "Vreme odlaženja". Zbog čega?

Radovan Lazarević: Zbog toga što se trenutno nalazimo upravo u toj situaciji – u odlaženju. Svedoci smo da mnogi naši sugrađani, raznih profesija, odlaze iz Valjeva, traže bolje pozicije ili u Beogradu ili negde u Evropi, pa i u Americi i drugim kontinentima. Istovremeno, obilazeći valjevska sela primetio sam dosta napuštenih kuća i zaparloženih imanja. Ljudi beže sa svojih ognjišta jer ne mogu da opstanu baveći se poljoprivredom. Sve to me navodi na zaključak da će Valjevo jednog dana postati grad staraca, a sela se neće videti od korova. Želeći da skrenem pažnju na to ja sam sve to zabeležio na mojim slikama. Namera mi je bila i da na neki način upozorim na to što nam se dešava, pa i da isprovociram aktuelnu vlast, i lokalnu i državnu, da nešto učini i da zaustavi odlaženje. Da se okrenemo poslovima i investicijama, da učine nešto zbog čega ćemo ostajati i zbog čega će dolaziti. Nije vreme odlaženja samo u Valjevu. U kontaktu sam sa kolegama iz drugih gradova i identično je i kod njih, i u drugim gradovima je vreme odlaženja. Ja se zalažem da to zaustavimo i da pokušamo nešto da uradimo i da moja sledeća izložba bude "Vreme povratka".

 

Kolubarske.rs: Da li misliš da će doći vreme da praviš izložbu sa tim nazivom? Plašim se da od tvoje treće izložbe neće biti ništa.

Radovan Lazarević: Možda si u pravu. Ali meni optimizma ne manjka i verujem da će doći i vreme povratka. Ali, ako ništa druga bio bih zadovoljan da se ovaj trend odlaženja zaustavi i to bi bio neki uspeh. Važno je da sačuvamo stručne i perspektivne, a još važnije je da nove generacije, sve te mlade ljude zadržimo u našem gradu, a ne da ih olako puštamo. Mi imamo bezbroj talentovanih, kreativnih, mladih ljudi koji ma gde u svetu postižu odlične rezultate i svuda dobijaju šansu, osim u svojoj zemlji i u svom gradu. Ovde šansu dobijaju partijski kadrovi, i to je nešto o čemu se mora govoriti i uticati da se sa tom praksom, koja traje godinama, prekine.

 

Kolubarske.rs: Da li "vreme odlaženja" može da se protumči i kao poruka onima koji su "sto godina" na vlasti, na funkcijama i u politici, da je njima vreme da odu, a da svoje mesto ustupe mlađima i nekom drugom?

Radovan Lazarević: Naravno da "vreme odlaženja" može da se protumači i tako. Mi se poslednjih 15 godina vrtimo u krug. Ništa se značajnije ne dešava niti ima nekih promena. U Valjevu su dve strane kompanije došle pre 15 godina i nakon toga ništa. Da nije valjevskog "Krušika", fabrike u koju se zaposlilo nekoliko stotina mladih ljudi i oni bi otišli. Treba šansu pružiti, ne samo mladim ljudima, nego i onima koji mogu i znaju, a do sada nisu imali priliku. Jednom rečju, dati šansu nekoj novoj energiji i nekim novim idejama, a takvih u Valjevu ima.

 

Sve ono što nisam mogao da kažem kamerom na TV ekranu, ja sam pokaza četkicom na platnu.

Kolubarske.rs: I pored toga što je „vreme odlaženja“ mračna i turobna tema, na tvojim slikama dominiraju svetli tonovi. Čak mi se čini da se upravo po tim vedrim bojama razlikuje od prve izložbe i prvih slika nastalih pre četiri godina, na kojima dominiraju tamnije boje.

Radovan Lazarević: Ja nisam slikar, ja sam novinar, a slikarstvom sam počeo da se bavim iz hobija, tako da polako ulazim u slikarsku suštinu. Družeći se sa slikarima, obilazeći izložbe, shvatio sam gde je moja šansa i shvatio sam šta je prijemčivije za posmatrača, ali sam shvatio i da bela boje ne mora po pravilu da predstavlja svetlo, niti crna tamu.

Slika Radovana Lazarevića

Slika Radovana Lazarevića

 

Kolubarske.rs: Meni, a ja sam običan posmatrač, likovi na tvojim slikama koji odlaze su u obliku srca, koje simbolizuje nešto najvrednije i najlepše – život i ljubav. Jel to zaista srce i da li je to poruka da nam najvrednije i najlepše odlazi?

Radovan Lazarević: Oblik je u oku posmatrača. Svako u liku na mojim slikama, pa i u slici, vidi ono što on želi da vidi i što mu se u tom trenutku učini da predstavlja. Likovi jesu u obliku srca, ali i u obliku ukrasa na onim starinskim kapijama oko kuća. Tako da su ti ukrasi poruka tradicije, a ostati na ognjištu je nešto što traje i ima tradiciju. A što se tiče oblika srca, poruka jeste ljubav, jer i kada odlaze sa ognjišta ili iz rodnog grada, ne zaboravljaju svoj kraj, koji vole. A ja iz ljubavi prema svom gradu gajim nadu da će se, ako ne svi onda bar većina jednog dana vratiti, a oni koji razmišljaju o odlasku, da razmisle o ostanku.

 

Kolubarske.rs: Likovi na tvojim slikama su Valjevke i Valjevci i to sa nekim obeležjima i specifičnostima valjevskog kraja, pa su im usne maline, a oči šljive. Zanimljivo.

Radovan Lazarević: Simboli valjevskog kraja su šljiva, malina i Medvednik, koji je najveća valjevska planina, otuda su i na mojim slikama. Oblik Medvednika, kakav ja slikam, mnoge asocira na šešir, koji može da predstavlja, ne samo valjevsku planinu, nego i simbol da se ispod njega krije pamet, znanje, mudrost, dakle sve ono što u sebi i sa sobom nose Valjevci koji odlaze.

 

Kolubarske.rs: Prva izložba je bila 2013. godine na Ubu, druga u Mionici. Valjevo izbegavaš? Da li će sledeća biti u Valjevu ili ćeš se ponovo odlučiti za neko manje mesto u okolini?

Radovan Lazarević:  Sigurno neće biti u Valjevu. Moja zamisao je da pravim izložbe u manjim mestima zbog toga što mislim da nisam toliko veliki slikar za velika mesta. Treba mi još da učim, treba mi i još iskustva i slikarske veštine kako bi se u boljem izdanju i sa boljim slikama predstavio u većem gradu.

 

Na moju primedbu da njegove slike zavređuju neki galerijski prostor u Valjevu i da njegove slike treba da vide i sugrađani, kratko je kroz zagonetan osmeh rekao - "Možda zavređuju, ali sigurno nije vreme".

 

Radovan Lazarević je naslikao oko stotinu slika. Mnoge već krase domove i poslovne prostore, pre svega Lazinih prijatelja i kolega, ali i onih kojima se slikarstvo valjevskog novinara dopalo. 

Sa otvaranja izložbe u Mionici

 

Da čarobni svet boje i platna može da bu­de više od hobija, Radovan Lazarević je sp­oznao pre skoro 15 godina, sasvim sluča­jno, priključivši se likovnoj  koloniji u Mo­rinju koju je organizovao slikar M­io­d­r­ag Mile Petrović. Rezultat tog nimalo sl­učajnog slučaja bila je prva samostalna izložba u Li­ko­vn­oj galeriji "Sveti Luka" na Ubu.

 

Tr­id­es­etak slika, ulja na platnu različitog fo­rmata, Radovan Lazarević je pokazao pr­vog novembarskog dana 2013. godine brojnoj publici iz Beograda, Valjeva i Uba. Tamnavska var­o­šica je izabrana za prvu samostalnu iz­lo­žbu iz više razloga. Mile Petrović je Ub­ljanin, a Radovan Lazarević je član Ud­ru­ženja likovnih umetnika "Spektar ".