05.04.2018, 06:51

"Četiri ludila" i dijagnoza

U Valjevskoj gimnaziji održana je promocija romana Četiri ludila književnika i aktuelnog direktora Bitef teatra, Miloša Latinovića. Sam naslov ukazuje na četiri toka romana: priču o Joci Saviću, izvanrednom umetniku s kraja XIX i početka XX veka, nepravedno zapostavljenom i zanemarenom na našim prostorima, koji na nesvakidašnji i maestralan način vraća Šekspira na pozorišnu scenu Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, priču o putujućoj trupi Murarija po Vojvodini, osnivanju Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Jovanu Caci Kneževiću i ličnu priču autora o angažmanu u Bitef teatru kroz lik Aleksandra, Latinovićevog alter ega, ali i na to da život ne čini jedna priča - jedno ludilo, već više njih. Roman je svojevrsni prikaz nastanka i razvoja teatra kod nas, ali i shvatanja i doživljaja umetnosti uopšte.

 

Autor se obratio prisutnima izlaganjem ličnog poimanja uloge i značaja umetnosti i vere u njenu pobedu nad životnim okolnostima. Konstatovani su mnogi problemi na polju kulture : nedostatak nacionalne strategije, loš položaj radnika kulture, održivost pozorišta i alternativne scene, odnos izdavačkih kuća prema autorima i mnogi drugi. Jednom rečju, kultura je na izdisaju, stanje je loše, prognoze još gore - dijagnoza uspostavljena, kurativa izostavljena! Dakle, sve se zna, sve je svima jasno, ali niko ništa (ili jedva tek po nešto) da preduzme!

 

Miloš Latinović i Miroslav Trifunović (Foto: Kolubarske.rs)

Umesto lamentiranja nad jadnom Kulturom korsniji bi bio kritički pristup istoj, realno sagledavanje činjeničnog stanja i preduzimanje određenih akcija. Kultura je proizvod ljudskog duha, težnje za stvaranjem novih svetova i realizovanjem nadahnutih ideja, ali kultura ne nastaje sama od sebe i ne počiva na samoostvarenju – za njen održivi razvoj potrebni su ljudi, stvaraoci ali i uživaoci kulture.

 

Gospodin Latinović je na početku svog obraćanja samokritički, "U  ime svih nas iz 60 i neke...", konstatovao krivicu razmaženih intelektualaca koji su sa određenom arogancijom i prezirom gledali na probleme koji su se pojavili krajem osamdesetih ne preduzimajući ništa, ali mu je analizi promakao sadašnji trenutak – ono što se dešavalo upravo pred njegovim očima.

 

Publiku je te večeri činilo tridesetak ljudi – bar jednu petinu predstavljali su zaposleni valjevske biblioteke, dakle, ljudi po službenoj dužnosti, jedan visokopozicionirani gradski čelnik koji je tu bio što privatno, što po dužnosti, mada, čini mi se, više po dužnosti bilo koje vrste, nego iz interesovanja ili zadovoljstva (mobilni telefon nije ispuštao iz ruku), petinu su predstavljali "mladi", a ostatak kategorija 60 +. A, ti "mladi" i nisu baš tako mladi, 30 + i nije baš neki cvet mladosti! Ipak, moram da naglasim da je bila i jedna devojka, čini se srednjoškolka, ali ona nije do kraja izdržala, već na pola pobegla je sa letargične "žurke matoraca"!

 

Budućnost počiva na mladima, a gde su vam ti mladi, godspodo kulturni i obrazovni radnici!?! Za koga ćete pisati knjige, komponovati arije, slikati slike, vajati skulpture, igrati predstave?! Koga ćete obrazovati, koga podučavati?!

 

Vidite, domaćin književne večeri bila je Valjevska gimnazija, bez gimnazijalaca, budućih akademskih građana, kulturnih i intelektualnih uzdanica naše sredine! Zašto su izostali, ko je tome kriv? Da, svakako, oni sami – ta deca samo bulje u kompjutere, telefone, vise po nekim fejsbucima, instagramima, tviterima, lutaju k´o neki zombiji i ne znaju o svetu ništa – ali gde je tu vaša odgovornost, gospodo prosvetni i kulturni radnici?! Ima li je?

 

Šta ste vi učinili da te iste zombije pretvorite u ljude, da im se približite, da pokažete intersovanje i razumevanje za njihov svet, da probudite u njima žar?! Da li vam je ikada palo na pamet da nije problem u njima, nego u vama i da taj njihov svet odbacujete zato što niste kadri da ga shvatite? A možda je reč samo o vašem nemaru i bezvoljnosti... U krajnjem slučaju nije ni važno ko je kriv, bitna je činjenica da na kulturnim dešavanjim, sa retkim izuzecima, njih nema.

 

Dame i gospodo, poslednji je čas da se nešto učini po tom pitanju! Zato zavrnimo rukave i učinimo sve što je u našoj moći da mlade zainteresujemo za kulturu, jer na mladima svet ostaje!