10.10.2018, 11:46

Spomen na Branka Pirgića

Protekle nedelje, u Srpskom književnom društvu, održan je Okrugli sto o liku i delu Branka Pirgića. Svojim prilozima učestvovali su eminentni stvaraoci: Branislav Marinković, Bojan Jovanović, Đorđe Janić, Marko Paovica, Milo Lompar, Miloš Knežević, Mirko Magarašević i Ostoja Prodanović.

 

Početkom sledeće godine svi radovi će biti objavljeni u zborniku o valjevskom piscu i književnom kritičaru. Ljubaznošću Vase Pavkovića, koji je bio moderator na ovom skupu, objavljujemo njegov zapis o Branku Pirgiću. 

 

Upoznao sam Baneta Pirgića, krajem 80-ih. U redakciji nekadašnje Književne reči. Tamo se svakodnevno okupljalo raznoliko književno i umetničko društvo.

Nije mnogo govorio, tu i tamo bi nešto dodao ili dobacio. Ležerno obučen, s obaveznim rancem koji je skidao s leđa i spuštao do sebe. Zapazio sam njegove odlične tekstove o knjigama iz različitih disciplina, po periodici.

 

Tako je i govorio, tu u redakciji Reči. Malo, ali promišljeno i nenametljivo. Umeo je da sasluša druge. Nije bežao od iznošenja kritičkog stava, bez obzira o kojoj se knjizi, pojavi u kulturi ili piscu radilo. Često je pisao o knjigama koje nisam pročitao, pa bih pročitav njegov tekst tražio dotičnu knjigu.

Povremeno kao da bi nestajao iz Beograda, sa kulturne scene i neko vreme ga ne bi bilo. Jednom takvom prilikom imao sam književno veče u Valjevu i tamo ga sretoh. Tek tada sam i doznao da je iz Valjeva i da mu se život kreće i prolazi, između Valjeva i Beograda.

 

Sećam se jednog sumraka kada je uredništvo Književne reči vodio kroz Tešnjar i tu i tamo ukazivao na neku kuću, prozor, ulaz, svetiljku, uvodeći nas priču o starom Valjevu. Nenametljivu, ali živu, dinamičnu i interesantnu. Nekako je u govoru, kao retko koji pisac pa i čovek kojeg sam upoznao, imao meru.

 

Kada je Nebojša Vasović doneo rukopis Lažnog cara Šćepana Kiša, a ja ga objavio u ediciji Alfa Narodne knjige, i ubrzo pošto je počela hajka na Nebojšu i mene, od kišologa i njihove trabanterije, sreo sam Baneta i on je bio prvi čovek koji mi je pružio podršku. Sećam se kako je rekao: - Neće ti biti lako.

 

Mnogo su mi značile Banetove reči u momentu kada su me neki proglašavali neprijateljem Jevreja i jevrejske kulture, a drugi im pomagali, tvrdeći da sam neprijatelj celokupne srpske književnosti.

 

Dok sam polemisao u NIN-u i Danas-u sa napadačima, jer je Nebojša Vasović bio u Kanadi i nije mogao da se oglasi na vreme i u pravi čas, Banetove objektivne reči su me grejale i potvrđivale neke od mojih izdavačkih i kritičarskih stavova.

 

Kasnije, kada je sve to ipak prošlo, susretao sam Baneta iznenada, najčešće na Štrafti. U njegovoj zelenoj, poludugačkoj jakni s puno džepova. Delovao je kao planinar koji se vraća s uspona na neku planinu ili, može biti, upravo kreće na osvajanje nekog vrha.

 

Ponekad smo komentarisali život i književnost, u zemlji Srbiji, stojeći na Štrafti, komentarisali na brzinu, ali češće bih ga pozvao u Jakšićevu, u kafić Vitraž, gde bismo proveli sat do sat i po u razgovoru o onome što smo najviše voleli – o knjigama.

 

Bane je kao i pre decenije i više i dalje čitao kao slobodan čitalac i tako i razmišljao o najnovijim izdanjima iz oblasti antropologije, ezoterije, psihologije, filozofije, religije, teorije i istorije književnosti, ali je voleo i da komentariše novoizdane knjige pisaca koji nisu pripadali krugu onih koji su opsedali stranice novina.

 

- Da li si možda pročitao novi roman... ? - pitao bi Bane.

I pošto bih rekao da jesam, on bi smesta izneo svoje mišljenje, bez ikakvih kalkulacija, bez ikakve perifrastike. Voleo sam to i mnogo sam to cenio.

 

Nekad bi rekao da je sreća što smo se sreli jer za dva dana putuje u Kanadu, u Toronto, i ja bih pozdravljao, po njemu, Vasovića.

Nestajao je - da bi se pojavio nenadano, posle više meseci. Tada bismo ponovo razgovarali o svemu onome što je naše živote ispunjavalo smislom.

 

Vrlo retko smo sarađivali tako što bih mu tražio tekst za neki od časopisa u kojima sam uredničio. Ali, ako bismo se dogovorili, nije moralo da ga podsećam na obećanje. Sve je to stizalo kad treba i kako treba. Nisam morao ni zarez da dodam ili oduzmem u Banetovim tekstovima.

 

Ako se pogleda spisak kritika odnosno prikaza koje je objavio, videće se da su 80-te povezale Branka sa najboljim časopisima iz ondašnje književne scene i da se javljao najviše u Gradini, Savremeniku, Književnim novinama i Borbi. U 90-im je dobar deo njegove kritičarske aktivnosti ostao nepoznat ovdašnjim čitaocima jer je u prvoj polovini te decenije pisao u Amerikanskom Srbobranu, a docnije i u Valjevcu i Novinama Valjevskog čitališta. Poslednjih petnaestak godina Branko Pirgić se oglašavao prevashodno, ali ne i jedino u Kolubari, Novinama Valjevskog čitališta, ali i u Savremeniku plus i na stranicama dnevnika Danas.

 

Sa mnom kao urednikom Branko je sarađivao na stranicama Svezaka i u Kvartalu. Ukupno je napisao oko stotinu kritičkih tekstova.

 

Ako bismo  posmatrali domaće autore kojima je posvećivao pažnju, recimo da je više puta pisao o knjigama Milovana Danojlića, Matije Bećkovića, Ljubomira Simovića i Nebojše Vasovića, o Svetislavu Basari i Branku Kukiću. Nepogrešivo je pozdravio Put u Dvigrad, prvi roman Radoslava Petkovića, daleke 1981. a 1987. Kovačevu Evropsku trulež. Godinu dana docnije pisao je o Ruglu Novice Tadića a 1989. o Jednostavnosti Davida Albaharija. Dve godine potom pisao je o nagrađenom romanu MJ Višnjića Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba i Mihizovoj Autobiografiji o drugima. Tokom 1992. godine prikazao je prvenac Pavla Raka Približavanje Atosu  i Bezdno Svetlane Velmar Janković. Na samom kraju veka analizirao je docnije proskribovane Poznice Miodraga Popovića a godinu dana kasnije i prvu posthumnu zbirku pesama zemljaka Aleksandra Ristovića Hladna trava. Bio je je jedan od prvih koji je pohvalio Vasovićevu polemičku knjigu Protiv Kundere.

 

Posebnu pažnju Branko Pirgić je posvećivao zavičajnim kolegama pa je reagovao na knjige Slavena Radovanovića, Ljubisava Andrića i Željke Gavrilović, ali i dela R.B. Markovića.

 

Branko Pirgić je pisao o autorima i delima koja su ga umetnički provocirali na odgovor, što se vidi kako kod pomenutih srpskih pisaca, tako i kod dela iz svetske literature. Delimičan spisak imena nagovestiće njegova interesovanja - Branko je počeo tekstom o Dostojevskom, a nastavio tekstovima o knjigama Šalamova, Hokea, Borhesa, Paracelzusa, Škvoreckog,  Berđajeva...

 

Ono što će biti najdugotrajnije i što će čuvati njegovo književno ime su zapisi i kratke priče, koje je, pogotovo na početku karijere, štampao po omladinskim i zavičajnim publikacijama. Odnosno u Mladosti i listu Napred. U 90-im je dosta takvih tekstova izašlo u Amerikanskom Srbobranu, te revijama Valjevac i Kolubara. U ovoj potonjoj je nekoliko godina imao i rubriku zgodnog naslova Usputnice. Neki od tih zapisa su našli mesta u pet proznih zbirki koje je objavio u poslednje dve decenije, posebno aktivno u tri godine pred smrt. Ali mnogo je ostalo i nepoznato široj publici pa bi bilo dobro da se u doglednoj budućnosti i te proze pojave u koricama  knjiga s imenom Branka Pirgića na naslovnici.

 

Branko Pirgić je bio dragocen i seriozan pisac, sa vrlo bogatim znanjem i širokim rasponima interesovanja. Religija, ezoterija, kulturna politika dominirale su na tom polju. A njegov snažni pripovedački duh voleo je da se bavi prošlim vremenima i likovima ljudi koje je susretao i poznavao sa ulica Valjeva. Individualizam i autorska skromnost koji su ga krasili mogu da imponuju onima koji su ga, kao i ja, poštovali i voleli.

 

Vasa Pavković

Plakat