31.08.2014, 11:52

Izrada odeće kao pre sto godina

Stari zanati polako nestaju, što se vidi i po Tešnjaru, gde su vrata mnogih radionica odavno zaključana, a danas prostori dobili drugu namenu. Ova čaršija oživi prilikom „Tešnjarskih večeri“ kada se predstavljaju brojni izlagači. Međutim, sve je manje onih koji se bave zanatom iz starina, pa zato ne čudi što je štand sa narodnim nošnjama, u vreme Tešnjarskih večeri, privlačio posebnu pažnju.

Tu sam zatekla Vandu Grujičić koja pažljivo ređa komade tradicionalne odeće nastale u zanatskoj radionici „Etno klub Tešnjar“. Vanda je i kostomograf Kulturno-umetničkog društva „Đerdan“. Za razliku od većine izlagača, ona s puno ljubavi, neumorno posetiocima priča o narodnoj nošnji, pokazujući i sačuvane originalne primerke, ali i detalje iz naučnih knjiga.

- Tradicionalnih krojača koji rade istim tehnologijama, istim tehnikama kao i pre sto godina ima jako malo. Taj stari zanat i izrada na tradicionalan način je već izumrla, malo je ljudi koji predu kudelju i vunu, a tek da tkaju i valjaju sukno, mislim da smo jedini koji to još uvek radimo, ono po čemu je Valjevo i dobilo naziv, po čuvenim valjaricama. Ja pripadam četvrtoj generacija porodice koja se bavi ovim poslom, a to je krojač narodnog odela. Sve je započeo moj čukundeda iz Užica, pa je potom u svakoj generaciji neko preuzimao posao. Sada u našoj radionici uz mene rade moja majka Milena, tetka Milanka i nerođena baka Milena iz Užica koja radi divne štrikane čarape. Ona ima 80 godina, ali mogu da tvrdim da sigurno ne postoji bolji majstor za štrikanje od nje – kaže Vanda Grujičić.

Opanci (Foto: Đorđe Đoković)

Njena radionica šije tradicionalna odela najviše za kulturno-umetnička društva. Valjevski „Đerdan“ je ove godine pobedio na takmičenju u folkloru organizovanom u okviru emisije „Šljivik“ Radio-televizije Srbije, a u njihovim nastupima je prikazan deo originalnih kostima iz našeg kraja i deo reprodukcija koje je Vanda uradila. Na svom štandu na „Tešnjarskim večerima“ izložila je celokupan odevni i kućni tekstil koji se radi u njenoj zanatskoj radionici, ali i deo iz originalne kolekcije.

- Izložili smo deo originala koje posedujemo, sve je starije od osamdeset godina. Tu su svakodnevne ženske pamuklije koje su se nosile, pa malo bogatiji srmeni jeleci, pa jeleci iz bogataške porodice, kao i primerci vermena. Imamo i jedne tipične valjevske čarape, stare 75 godina, dvopređeno štrikane, pa onda punim vezom navezene, kao i zubun iz sredine 19. veka, koji smo dobili na poklon iz Rebelja, gde su i posle ove nesreće ljudi uspeli da ga sačuvaju. Sada radimo rekonstrukciju takvih zubuna. Tu su i opanci iz 1908. godine, koji su prošli bitku na Kajmakčalanu – pokazuje nam Vanda, uz interesantnu priču koja je obeležila svaki komad odeće.

Štand Etno kluba Tešnjar (Foto: Đorđe Đoković)

Njen cilj je da se tradicija ne zaboravi, želi da svima pokaže kako je nešto izgledalo ranije, ali i da postoji neko ko tradicionalne odevne predmete danas radi skoro na identičan način, bez ikakvih odstupanja. Kaže da je dosta onih koji su oduvek voleli narodnu nošnju, mada je poslednjih godina veće interesovanje, jer Evropska unija podstiče bavljenje etno turizmom, pa je i dosta subvencija za etno projekte. Vrednost svakog odevnog komada teško je proceniti, s obzirom na to da je za izradu potrebno puno vremena.

- Sve se ručno radi, materijali su tkani ili valjani, pojasevi su svi ručno tkani, suknje i košulje ručno vezene. Potrebni su sati i sati, i taj proizvod ne može da ima malu cenu koliko god se mi trudili, pa i na uštrb svog rada, da budemo pristupačni širem delu stanovništva. Vreme za koje može da nastane jedna kompletna nošnja zavisi od toga da li je ženska ili muška, zimska ili letnja, ali i od toga iz kog je kraja Srbije. Vreme zavisi i od količine odevnih predmeta, jer ih neke nošnje imaju i po dvadesetak, ali nijedna, čak ni najjednostavnija nošnja, ako hoćete da je uradite kako treba, sa ručno urađenom čipkom i vezom, ne može da se uradi za manje od sedam radnih dana, s tim što radni dan zanatlije traje 16 sati. To je naporan rad, ali nama nije teško, jer čovek ovo prvo treba da voli – objašnjava Vanda.

Dok smo sa njom razgovarali društvo nam je pravio čika Dule Jevtić, odeven u narodno odelo, sa šajkačom na glavi, koji se ponosno okreće ka prolaznicima što ga posmatraju.

- Imam 87 godina, ja sam seljački sin, rođen u selu Brdarica kod Koceljeve. Odslužio sam ondašnju vojsku 38 meseci, posle nije bilo posla, zemlja je meni i braći uzeta, pa sam krenuo dalje... Otišao sam u Novi Sad, pa Beograd gde sam radio 22 godine, a posle sam došao u Valjevo. Ja sam krojačko-trgovački radnik u penziji, radio sam u Modnoj konfekciji Beko. Ovde živim sa suprugom već 40 godina. Veliki sam poštovalac narodne tradicije. Teško je tradiciju sačuvati, teško je objasniti mladima šta je ovo što ja nosim i šta znači, oni to ne znaju, a meni je ovo odelo velika uspomena, više ga volim nego išta – priča čika Dule.

Dule Jevtić (Foto: Đorđe Đoković)

Vanda Grujičić kaže da je, pored rada u radionici, za bavljenje ovim poslom potreban i veliki naučni i istraživački rad. Sa prijateljima iz „Đerdana“ je obišla valjevska sela.

- Ušli smo u stotinu ambara, šupa, vajata, tavana, gde god su ljudi sačuvali neke delove nošnje. Od starih kazivača smo skupljali podatke o tome šta su i kako nosili, za koju priliku se koji deo nošnje nosi, koje se vrste marame kada nose, sve je zavisilo od toga da li su devojke ili udate žene, koliko kecelja će nositi, kad se koja kapa nosi. Pitali smo ih kako su igrali, beležili smo i neke korake. Zapisivali smo i pesme, zdravice... To je duga i velika priča za koju treba jako puno vremena. Još nismo završili ceo istraživački rad, ali planiramo da uradimo jednu publikaciju. Iako su stručnjaci iz Etnografskog muzeja mnogo puta obradili naš teren, mi smo ulazili u njegove pore. A u novembru se spremamo za obeležavanje 20 godina Kulturno-umetničkog društva „Đerdana“, pripremamo reviju eksponata, ali i koncert za pamćenje...

Vanda Grujičić sa devojkama iz KUD Đerdan (Foto: Đorđe Đoković)