03.08.2020, 09:49

Mile na točkiće

Milomir Mile Jevtić je vajar, koji nije od ovog veka, pa ni od ovog sveta. Rođen 1940. u Valjevu, ušao u devetu deceniju života. Nema završenu osnovnu školu, ali je magistar vajarstvava.

 

Sedamdesetih godina prošlog veka bio jedan od najradikalnijih, ili da se ne kaže "najluđih", vajara tadašnje Jugoslavije, i kao takav uradio jedan od najlepših "klasičnih" spomenika, spomenik Proti Matiji Nenadoviću. Radio u školi, zatvoru, stigao do Amerike, vratio se na svoje "Tvrdo brdo" iznad Valjeva, gde, kako kaže, životom molitve i meditacije nastavlja da rukama gradi ono ono što mu se "manta" u glavi.

Skulpture Mila Jevtića (Foto: Dragan Todorović)

 

Novinar je do vajara Jevtića, da bi sagled'o čudo fantastike, u njegovom ateljeu na otvorenom, odlazio nekoliko puta. Od ulaza na plac, koji na nekoliko kilometara od Valjeva, pored puta za Petnicu, mnoštvo "rasutih" skulptura. Vratio se iz SAD 2006. godine, za to vreme uradio više od deset skulptura, i više, jer jednu, zapravo, veli Jevtić, čini šest. Staje pored kugle, to je, kaže, korona, pre korone, dok ga fotografišemo, pita, može li da gleda u daljinu. Nastavlja da radi sa betonom, kamenom, metalom, pleksiglasom, drvetom... u poslednje vreme prešao na drvo, koje sagoreva, pola drvo, pola ćumur, debljine tri santimetra...

           

BOLNIČKA GUSKA

 

Iako nije završio osnovnu školu, već, zbog bolesti, samo šest razreda, otac ga upisuje na zanat za vulkanizera. Sa nezavršenom osnovnom moglo da se upiše za pekara, vulkanizera i odžačara, i on odabrao da uči za vulkanizera. Posle godinu dana, majstor, kod koga bio na praksi, zatvori radnju, i pređe u Beograd. Tamo završi zanat, počne da radi u državnim firmama. U to vreme, kao maloletan, zaglavi pet meseci u Centralnom zatvoru, jer se družio sa grupom mladića koji su se bavili "ozbiljnim" kriminalom, krađom automobilskih motora.

 

Kako se, u slobodno vreme, bavio crtanjem, krene na kurseve na kojima se pripremalo za Slikarsku akademiju. Ode u vojsku, u Postojnu, vrati se u Beograd, i počne da radi kao vatrogasac. Nastavlja da vežba crtanje, konkuriše, bezuspešno, na akademijama u Beogradu i Zagrebu. Sa 27 godina, 1968, posle položenih dopunskog i prijemnog ispita, upisuje Likovnu akademiju u Ljubljani, posle godinu dana prelazi na odsek vajarstva, završava studije u roku, posle dve godine magistrira...

 

U to vreme je bio član grupe "Juni", izlagao na kolektivnim izložbama. Biće 1974, na jednoj od izložbi je izložio izmet u bolničkoj guski, u koju je zadenuo crvenu ružu. To je uradio iz protesta, jer su ostali umetnici, "kradući njegove ideje", nešto "namalali" pred izložbu. Mesec dana je jeo samo spanać, i napunio gusku zelenim sadržajem. Ali, dan po otvaranju, sklonili su "gusku". Bio je to skandal, zabeležila  štampa, jedni su bili "za govno", drugi protiv... Tih godina je imao izložbu, na preporuku Ješe Denegrija, u okviru Bitefa, gumene forme i "tečna slika". Izložba je preneta u Novi Sad i Valjevo. Govorilo se, pisalo, da je jedan od najavangardnijih umetnika tadašnje Jugoslavije.

 

U Sloveniji se oženio, dobio dva sina. Vraća se u Srbiju, sa namerom da nastavi da radi kao vatrogasac. Međutim, desi se, na peporuku poznanika, zapošljava se u Poljoprivrednoj školi u Valjevu. Posle tri godine, na poziv upravnika, prelazi u Kazneno-popravni zavod za maloletnike, gde je imao svoj atelje, a radio je suvenire sa osuđenicima. Tu je uradio prve biste, pa i bistu narodnom heroju Nadi Purić, čije ime je nosila jedna osnovna škola.

 

Nakon toga, 1984, je uradio spomenik proti Matiji Nenadoviću. Ali, to nije bilo tek tako, konkurs je bio pozivni, a on nepoznat autor, učestvovao njegov profesor iz Ljubljane Slavko Tihec, Glid, Nebojša Mitrić... Ali, nekako su ga, kao domaćeg predstavnika, ugurali među pozvane. Njegov rad bude proglašen za najbolji, urađen je u bronzi, a trebalo je u kamenu. Nagrada bila 20 000 dinara, kolike su to bile pare, za 13 000 dinara kupi novog fiću, i pokloni ženi za rođendan. Sa pobedom na konkursu, došao je i otkaz u zatvoru, jer dok je radio spomenik nije tražio palaćeno/neplaćeno odsustvo sa posla, isti upravnik, koji ga je zaposlio, mu je dao otkaz, jer mu se nije sviđalo to što je na Proti bio mnogo veliki krst...

Spomenik proti Matiji (Foto: Đorđe Đoković)

Četiri godine je preživljavao praveći biste za nadgrobne spomenike, 1988, u holu Doma kulture organizuje prodajnu izložbu, pozivnica je bila umrlica sa slikom autora, "Povodom smrti umetničkog opusa Milomira Jevtića". Dan po izložbi odlazi u SAD kod sestre. Sestra nije imala regulisan status, posle nekoliko meseci ih izbace iz stana zbog neplaćanja stanarine. Tada su mu, kazuje, dosta pomogli Jevreji, u Jevrejskom centru je učio engleski, od njih dobija kuću na raspolaganje... U početku radio u građevinarstvu, i počeo da farba kosu, jer u Americi možeš da dobiješ posao samo ako si mlad...

 

Radnu dozvolu dobio nakon što je, u konkurenciji dvadeset umetnika, pobedio na konkursu za skulpturu u parku gradića Rokvil, koji je periferija Vašingtona. Godinu dana je radio te skulpture koje su "ličile na pečurke". To je potrajalo, jer tamo se sve završava telefonom, a on bio slab sa engleskim, kao što je slab sa slovenačkim, pa i srpskim.

 

"CRNAČKI DODATAK"

 

Tada počinje da radi sa betonom u gumenim folijama. i dobije patent za taj izum livenja betona. To je njegova prva američka diploma. "Diploma" koštala 10 000 dolara, platio advokat kome je u dvorištu uradio skulpturu od dva metra. Tako je, jer u Americi se sve plaća, skulpturama, platio i usluge za produžetak radne dozvole, dobijanje Zelene karte, najzad i državljanstva.

 

Sklopio je ugovor sa nekoliko firmi koje su prihvatile njegov patent livenja betona, koristi se za bazene, baštenske garniture... dobijao od prodaje, po površini, sad je to fiksni iznos. Neće da kaže koliko je to u dinarima, nema penziju, u Americi dobija socijalnu pomoć, oko 500 dolara, koja je poznatija kao "crnački dodatak".

 

U Valjevu ga, 2004, u povodu Dvesta godina Prvog srpskog ustanka, angažuju da uradi Spomenik seči knezova. Uradio ga je u obliku piramide, tehnikom livenog betona, na kojoj je bila "Majka Srbija" u vidu ženske biste. Kako nije bilo vremena da završi spomenik, umesto kamene, na piramidu je, za potrebe otvaranja, stavio gipsanu, lepo bronziranu, bistu. Tražio je da policija, po otvaranju, čuva spomenik, jer nije bio završen. Kako se to nije desilo, noć po otvaranju, skinuo je bistu i odneo u privremeni atelje. Sutradan svi mediji javili da je "nestala glava spomenika", policija se dala u potragu za kradljivcima. Vajar se time nije bavio, već je uradio kamenu bistu, ali je i ona nestala, policija je, oštećenu, našla ispod spomenika Stevanu Filipoviću. Milomir je popravio kamenu bistu, i prema njoj je izlivena bronzana "Majka Srbija". Nije prizno da je on odneo gipsanu glavu, kaže da je taj čin mogao biti shvaćen i "istorijski", da u svemu tome ima simbolike, objašnjavajući da je nakon seče knezova, 1804, tokom noći, nestala glava posečenog kneza Ilije Birčanina.

Spomenik Majka Srbija (Foto: Đorđe Đoković)

U Valjevo se, bez porodice, vraća 2006. Na brdu iznad grada, kupuje konjušnicu, sa pomoćnom zgradom, na placu od tridesetak ari. Radi, stvara, od jutra do sutra, ne razmišlja o izlaganju, svaka nova ideja mu je praznik, to ga drži. Radi u betonu, kamenu, pleksiglasu, sa plastičnim pločama, sagoreva, pali, deformiše, ideje mu dolaze kroz "vizuelnu halucinaciju", demonstrativno dohvata sa poda pocepanu zelenu itison stazu, koju smota ispred sebe. Nedavno je počeo da radi sa drvetom, to je ideja koju je imao sedamdesetih godina, a li je tek sad došao do "filozofskog stava", pokazuje sagorelo drvo sa krošnjom i korenjem, da je ono što je gore, to je i dole, što je levo, to je i desno, što je napred, to je i pozadi, to je taj univerzum.

 

A figuru kugle, koja podseća na koronu, je radio tako što je metalnu mrežu punio sadržajem gline i gustog  maltera, to je spiralno raslo, onda je tako uradio i drugu poluloptu... Nazvao Vulkanska erupcija, sad može da se zove Korona... Za umetnost nije dovoljno da se autor igra u apstarktnom lavirintu, potrebno je koristiti modernu tehnologiju, kojima će opredmetiti  život molitve i meditacije, to, kaže, (ne)uspešno pokušava čitav stvaralački život.

Milomir Mile Jevtić (Foto: Dragan Todorović)

 

Milomir je vitalan, kaže da testament namerava da napiše posle devedesete. Ide, i zimi, bos, radi jogu, "pozdrav suncu", ima spravu na kojoj isteže kičmu i "vraća krvotok". U kojoj je kondiciji govori anegdota o susretu sa vaterpolistom Igorom Milanovićem. Naime, Milanović je, pre neku godinu, bio trener vaterpolista "Valisa", i do bazena u Petnici je, od Valjeva, išao peške, putem koji prolazi pored vajara. Jednog jutra Milomir vidi čoveka kako vežba na putu, nije znao ko je, ne gleda televiziju, izađe, i upita ga, demonstrirajući, može li da dohvati prstima ruku prste na nogama, a da ne savija kolena. Vaterpolista upita vajara, koliko ima godina, ovaj mu odgovori, osamdeset, i Milanović uradi vežbu, uspešno, iz trećeg pokušaja.

 

Iako je van grada Milomir hoće da od vreve, i tih maski, pobegne još dalje, namerava da napravi kuću pod Medvednikom. Planira da na žičanu mrežu stavi stiropor, da to bude lagano i pokretno. Staviće je na točkiće, da može da se seli, bio u izviđanju, još ispituje situaciju...

 

Tekst je prenet iz nedeljnika VREME