21.10.2015, 12:43

Nasilje kao manir jednog društva

Na žalost moramo se pohvaliti da smo već dugi niz godina svedoci svakodnevnog, veoma raznovrsnog nasilja, od porodičnog pa do vršnjačkog. Kultura da se nosimo sa time nije dovoljno razvijena kod nas, te po principu raspodele odgovornosti retko ko adekvatno reaguje na najočiglednije nasilje u neposrednoj okolini (na ulici, u školi, kod kuće...), čime se ovaj vid „međuljudskih odnosa“ potspešuje. Razlog za to može da predstavlja neobrazovanost i nedostatak kritičkog mišljenja u društvu u kome živimo, ali i razne predrasude koje počivaju na stereotipima o različitim manjinskim grupama, a koje su plasirane sa visokih pozicija. U jednom takvom društvu, nepošteđeni nasilja ne ostaju ni oni najmlađi i možda uopšte nezaslužni ni za šta. Tragična je činjenica da nas na trafici veoma često može dočekati štampa sa bombastično opisanom porodičnom tragedijom ili predstavljenim slučajem vršnjačkog nasilja nad decom.

Nepošteno bi bilo reći da se baš niko ne bavi ovim problemom kod nas i da je on potpuno gurnut pod tepih, ali, defakto uticaj ljudi koji se bave time nije dovoljan, pretpostavljeno, jer ne nailazi na odgovor za to nadležnih, a možda i jer ih nema dovoljno. Upravo jedna od takvih boraca protiv ove društvene pošasti jeste i doc. dr Jelena Radosavljev Kirćanski, specijalista medicinske psihologije, koja je zaposlena na Fakultetu za medije i komunikaciju, pri Univerzitetu „Singidunum“. Pored toga radi na Institutu za mentalno zdravlje.

Oblast njenog delovanja nalazi se u Kabinetu za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja na Klinici za decu i omladinu. Delo na koje je posebno ponosna jeste doprinos u izradi Protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Takođe dr Radosavljev Kirćanski i njene kolege iz Kabineta se bave obučavanjem velikog broja profeionalaca za rad sa zostavljanom decom.

„Vršnjačko nasilje je veoma rasprostranjeno, i u svetu i kod nas. Podaci iz naše sredine pokazuju da je oko 65 posto učenika doživelo neki vid vršnjačkog nasilja. Nasilje ima različite oblike, prisutno je i fizičko i emocionalno nasilje, ali i seksualno, a u poslednje vreme sve češće je i digitalno nasilje. U čak 90 posto porodica u kojima postoji porodično nasilje, deca su svedoci ovih događaja, a neretko su i sami direktno izloženi nasilju od strane roditelja“.

Inače, Fakultet za medije i komunikaciju nedavno je u saradnji sa Telenorom Srbija i UNICEF-om osvnovao SOS centar za zaštitu od digitalnog nasilja.­ Po rečima sagovornice, Srbija ima dobre zakone po kojime je predviđena prevencija i reakcija protiv nasilja nad decm, ali se njima propisane norme ne sprovode. Ona dodaje da se Klinika na kojoj radi bavi dijagnostikovanjem i terapijom, kako individualnom, tako i grupnom, za decu i njihove porodice, odnosno vršnjačke grupe.

Da bi se protiv nasilja intervenisalo, ono prvo mora da se zaustavi. „Rad na zaustavljanju nasilja je multisektorski, neophodno je uključivanje svih institucije i službi koje se na bilo koji način bave decom“, navodi Kirćanski i dodaje da sve škole u Srbiji imaju stručne timove za borbu i prevenciju nasilja, a da su u rad uključene i službe poput policije, tužilaštva, centra za socijalni rad itd. „Savet roditeljima koji prepoznaju da je njihovo dete žrtva vršnjačkog nasilja je da se obavezno obrate učitelju/razrednom starešini i školskom psihologu, koji će ih uputiti kako da postupe“. Nasilje se vidi i na njega mora da se reaguje. Deca koja trpe nasilje treba da se obrate nekoj osobi od poverenja i da time status žrtve nasilja unaprede do statusa pobednika nasilja i borca protiv istog.

Pored svega navedenog, datih korisnih saveta i jako dobro osmišljenog plana za borbu protiv nasilja, ipak otovrena ostaju pitanja poptut: zašto se na nasilje ne reaguje, da li sve funkcioniše kako je propisano i koji je razlog za često ignorisanje nasilja. Da li je možda u pitanju nezrelost društva da se s tim nosi ili prosto nezainteresovanost da se time bavi?