12.11.2015, 13:29

Čovek je ličnost, a ne profil

Kao posledica stalne žurbe, napetosti, stresa – ili takvog osećaja koji se svima nekako nameće – javlja se potreba za bar jednom jednostavnom stvari koja bi pružila odmor i pomogla da na trenutke zaboravimo svakodnevnu žurbu. U takva rešenja često spada i internet sa nizom korisnih mogućnosti; pre svega, tu su društvene mreže. Društvene mreže su prilika dostupna mnoštvu za komunikaciju sa osobama na velikoj udaljenosti. Naš život je, čini se, nemoguće zamisliti bez društvenih mreža, ali neretko se ode dalje i, umesto dela naše stvarnosti, društvene mreže postanu sva naša stvarnost u koju se uzdamo i kojoj posvećujemo vreme.

Da li će naša i mlađe generacije imati čega da se sećaju osim sati i sati provedenih viseći za računarom na nekoj od drušvenih mreža?
Današnji čovek se često može nazvati bilo kojim imenom pre nego zaista čovekom. Čovek je u očima drugog čoveka sveden tek na slučajnost, naviku ili naprosto grešku; neizreciva čovekova ličnost se svodi na profil, recimo, na fejsbuku.

Srpski jezik je bogat rečima, ali smo siromašni mi koji ne umemo da ih koristimo: baš kao što je ličnost svedena na nalog, tako se našlo olakšanje u tome da se osećanja iskazuju emotikonima; slaganje sa nečim izrazićemo lajkom, a poruke na koje ne želimo da odgovorimo, jednostavno ćemo sinovati. Iako ovi izrazi – dok ih sada čitate – zvuče banalno, besmisleno – pre svega, van žargona na fejsbuku se teško mogu objasniti, a u našem jeziku su nepotrebne – one su ipak ušle i u svakodnevni govor, srećemo ih i u reklamama.

Ali, vratimo se ponovo na priču o društvenim mrežama. Pri susretu sa stvarnim životom, mi ne možemo da lajkujemo, ni da šerujemo – na nesreću – ni da sinujemo ili blokiramo. Pred stvarnošću – nakon što ugasimo video igru ili se odjavimo sa fejsbuka – mi smo često zgranuti, izveštačeni, neiskreni, otuđeni. Dok se snalazimo u chat-u, ne snalazimo se u stvarnom životu.
Svi ovi izrazi pokazuju i da smo navikli na jeftinu jednostavnost: sve nam je pri ruci, ne želimo nikakav trud ili napor, sve je već sažvakano, servirano. Neko bi nas nazvao, sa pravom, wikipedia generacijom: svaku informaciju koja nam je potrebna potražićemo na ovoj internet enciklopediji – ne proveravajući tačnost podataka iznetih tamo – retko da ćemo konsultovati neki drugi izvor ili otići do biblioteke.

Kada nestane struje, često se čuje da je dosadno: svi prijatelji – prijatelji su na fejsbuku; izlaz iz stresa, pomenutog na početku, više nije u živom razgovoru sa nekim ili šetnji već u video igrama i pornografiji. Neprimetno, što smo više skloni traženju izlaza na internetu, to više okrećemo leđa stvarnom životu. Neprimetno postajemo neiskreni, i prema drugima, i prema sebi. Oslanjanje na svoj profil i objave na njemu postaje sve više izraz opšte slabosti, kukavičluka. Ostajemo otuđeni čak i od naših bliskih prijatelja: više vremena provodimo dopisujući se sa njima –  iako su nam u komšiluku – nego u njihovom društvu; prijateljstva se prekidaju zbog komentara na post-u; osobe sa kojima smo provodili vreme, doživećemo kao grešku – grešku ćemo ispraviti blokiranjem njihovog naloga i brisanjem svih zajedničkih fotografija...

Umesto istinskom prijateljstvu, ljubavi, poverenju... – dali smo prednost profilima virtuelnog sveta, razgolićenim fotografijama – uzgred, imaju li te osobe ponuditi nešto vrednije nezrelim vršnjacima? – statusima o provodu i sličnim stvarima koje pred najmanjom stvarnošću života gube značaj.

Ukoliko mislite da profil dovoljno govori umesto osobe, postoji verovatnoća i da ste u pravu: profil često govori o onome što bi osoba htela da predstavlja, ali što ne ume u stvarnosti, a što ipak mora da nametne drugima... Naravno, problem nije u korišćenju interneta, već u načinu na koji se koristi... Uostalom:
Napolju pada sneg; obuci se dobro i, kao davno pre nego što si otvorio nalog, izađi napolje; srešćeš sigurno nekoga koga poznaješ, imaćeš sa njim o čemu govoriti. Izađi bar do kioska. Usput ćeš videti da je čovek ličnost, a ne profil.