23.11.2015, 10:04

Ne možemo ili nećemo?

Konstantno okruženi neutešnim žaljenjem starih, a sve više i mladih na prilike u našem društvu, ovakvom kakvo je, prirodno je da će stvari izgledati dosta lošije i crnje, nego što to zaista jesu. Neretko to besumično podsećanje starijih na „prošla dobra vremena, koja mi nikad nismo imali prilike da doživimo“ neprestano ubija svaku želju za životom, delanjem i preduzuimanjem mnogih korka među mladima. U našem društvu, kao da momenat u kome se sada nalazimo, nekako po pravilu ne može da bude dobar i zadovoljavajuć, ali će kroz par godina ili decenija predstavljati vreme na koje se vredi sećati.

Kako i zbog čega je to tako, pitanje je čiji se odgovor nalazi  samo u nama samima. Ljudska težnja za napretkom svakako je jedan od najbitnijih inicijatora daljeg progresa te je treba posedovati i ponekad izraziti u vidu konstantnog nezadovoljstva postojećim prilikama. Ali se to kod nas, izgleda otrglo kontroli. Život u prošloti ne sme da da bude okruženje mladog čoveka, pretendenta da gradi sebe ili nekoga ko je spreman da napreduje u bilo kom pogledu. Od malih nogu, svaki put kada  prođemo pored neke fabrike, prodavnice, napuštenog poslovnog  prostora ili oronule firme koja radi minimalnim kapacitetom, dobićemo serviranu priču naših starijih o tome „kakvo je to preduzeće bilo u njihovo vreme, a sad ništa“. Neretko će biti dodata i prognoza „e, sinko moj, džabe se vi danas i školujete kad je sve propalo“. Usađivanje tako pesimističkih misli od najranijeg detinjstva može da bude apsolutno pogubno po ambicije onoga ko sluša. To predstvlja direktno ubijanje mašte deci i njihovo prerano dovođenje u svet koji svakako jeste surov, ali nikako nije bez budućnosti ili ne mora da bude. Često se možemo naći i pred dvostrukom porukom ljudi od kojih ključno zavisi naša budućnost, pa tako nekad i u školi, od profesora, čiji je zadatak da učenika prosledi dalje i upozna sa čarima saznanja, nezadovoljan svojim potlačenim položajem zbog „opšteg potopa“, može se dobiti poruka o besmislenosti svega što radi učenik. Tačno je da se filozofija još od pamtiveka, a čovek još od pre filozofije bavi traženjem smisla našeg putovanja po ovoj zemlji i da ni čovek, ni filozofija nisu našli odgovor na to pitanje; ali to ne znači da taj smisao ne postoji. Svako treba da nađe svoj smisao. Upravo u tom procesu, ometeni su mladi koji dobijaju poruke da sve uzalud rade i „da od toga nema 'leba“. 

Jedno od najvećih pitanja naše zajednice je upravo pitanje neprimernog ponašanja mladih, koje se ogleda u čestom napijanju i konzumaciji drugih psihoaktivnih supstanci. Za to je odgovoran nepronalazak smisla, nepostojanje težnje prema cilju, nepostojanje cilja. Cilj je ubijen poništavanjem bilo kakve vrednosti koja može da posluži kao uzor. Valjevo je po mišljenju mnogih mali grad koji ne pruža mnoge mogućnosti za kulturni razvitak i bavljenje bilo kakvim aktivizmom, hobijima ili neobaveznim aktivnostima. Svi koji to kažu su jako neinformisani o bogatstvima koje naš grad pruža. Nalazimo se u ponudi za bavljenje širokim spektrom najrazličitijih umetnosti (horovi, škole crtanja, stripova, glume...). U našem gradu postoje i omladinske istraživačke organizacije, kao i mnoge teme za uključivanje. Nedostatak novca nije izgovor za loše stanje nas samih, jer ko želi uvek će naći zabavljanje i nikada neće sedeti kukajući na nepostojanje bilo čega zanimljivog. Okretanje hedonističkom životu, bez ma kakvih ambicija, a sa obrazloženjem da je to jedino što je preostalo, vodi sigurnom nezadovljstvu, koje je posledica nenapredovanja. Opet će se naći krivac i on će biti vreme u kome smo, a novim mladima opet će se pričati priče o vremenima nekad, i potapaće se njihove ambicije i mašta.