17.12.2015, 16:22

U senci starleta

"Danas ljudi svemu znaju cenu, ali ne i vrednost." - Oscar Wilde
Jeste. Ovaj citat izgovoren pre nešto više od jednog veka može verno oslikati mentalni sklop većine u Srbiji. Nažalost, sve je više onih koji znaju cenu svega što rade ali ne i to koliko i da li ono što rade ima bilo kakvu vrednost. Zbog ove pojave sistem vrednosti u Srbiji je poljuljan. Takoreći je izmenjen do neprepoznatljivosti. Paradoksi nam pišu istoriju. Priča se više nego što se radi. Troši se više nego što se ima. Veliki značaj se pridaje stvarima koje to apsolutno ne zaslužuju, zbog čega velike stvari i krupna dela aspolutno gube značaj.

Osvrnula bih se na par svakodnevnih situacija koje potkrepljuju ove teze.

Počnimo od dnevnih novina i njihovih naslovnih strana. Jedan dnevni list bi trebao imati za cilj da svojim opisom i izveštavanjem javnog mnjenja o važnim događajima za društvo zadovolji osnovne kriterijume opšte informisanosti. Naslovna strana dnevnih novina bi shodno tome trebalo biti popunjena naslovima kao u uvod u vesti značajne za našu okolinu. Ako malo bolje pogledamo, videćemo da je situacija ovde obrnuta.

Naslovnu stranu primetno veći prostor zauzimaju podaci koji nisu od konkretne važnosti za jednu populaciju u ovoj zemlji. Primera radi, volela bih da znam od kakve je važnosti podatak o broju partnera/ki sa kojima neko od građanina ove države seksualno opšti? Ili recimo, kakav značaj ima opis nekog donjeg veša koji se u određenom trenutku našao na telu neke žene? Takve činjenice u normalnoj zemlji ne bi uopšte zauzimale prostor u dnevnim novinama. a kamoli na naslovnoj strani dnevnih novina. Za to ipak postoje magazini na koje imamo izbor da li želimo da čitamo ili ne. Ipak su interesovanja različita, shodno tome postoji i sirok izbor magazina koji zadovoljavaju određene kriterijume. Prosto je neumesno i nepravedno da nečija dojka ili gluteus zauzimaju veći prostor na naslovnici dnevnog lista nego što te prostore zauzimaju glave i slova. A to postaje sve učestalije.

Zatim pojam javne ličnosti u Srbiji

 

Nekada davno epitet javne ličnosti je mogla da nosi osoba čiji je doprinos u razvijanju neke populacije bio značajan. Bilo da je to državnik, lekar, umetnik, radnik iz bilo koje struke uostalom, pravo na epitet javne ličnosti je stekao svojim obrazovanjem, trudom i zalaganjem u radu. Međutim, danas epitet javne ličnosti u Srbiji mahom nose ljudi koji su potpuno nebitan faktor za napredak jedne nacije. Bolje je reći da su bitan faktor za njeno nazadovanje. Recimo: starlete.
Sem uloge da u više navrata vaskolikoj javnosti pokažu svoje kompletne i izobličene anatomije kao i da prezentuju unutrašnjost pojedinih delova tela do te mere da je takvu vulgarnost neophodno pravno sankcionisati, šta su to one važno uradile za nas kao društvo?
Objasnila bih usput zašto ovu vulgarnost smatram lakšim krivičnim delom - prosto je. Ne zato čto su obnažene. To nije ništa senzacionalno. Zbog ovakvih pojava značajni ljudi i njihov udeo u napredku jednog društva su u njihovoj senci,osuđenji na nerazumevanje većine koja sve odobrava i samim tim smo kao društvo ometeni u razvoju. Ovakva nepravda zaista jeste krivično delo.

Dođosmo i do pojma umetnosti u Srbiji

 

Umetnost je zbog svoje prirodnosti, postojanosti i bezgraničnosti lepa! Takav je i sam umetnik. Nepoznata nam je njegova cena, ali se neprocenljiva vrednost može naslutiti. U Srbiji to nije slučaj.
Ovde umetnik najčešće zauzima optuženičku klupu i bez prava na samoodbranu čeka da presudu izreknu neznanje i primitivizam koncentrisani u javno mnjenje. Umesto počasne titule umetnika, on ima trajni žig dežurnog krivca i opasnog buntovnika koji smeta i koči razvoj svesti i kritičkog misljenja jedne "ugledne i demokratski uređene države".
Netačno je da je u Srbiji ukinuta smrtna kazna. Umetnik je osuđen na smrtnu kaznu. Kažnjen je da umre od gladi. Naravno ovoj smrtnoj kazni predhodi i iscrpno duhovno mučenje nesrećnog umetnika koje razume se sprovodi javno mnjenje. Mučenje se sastoji od toga da se umetniku maksimalno uskrati sloboda da stvara i radi ono što želi. Desi se da neko od njih bude pomilovan onda kad telo uveliko biva u fazi truljenja. Drugi koji nisu te sreće odu u zaborav kao da nisu ni postojali. Sve u svemu je ovo više učestalo nego što je tragično.
Titula umetnika u Srbiji se danas pripisuje onima koji se pojave na malim ekranima čija garderoba šalje poruku "manje je više", a šminka "što više to bolje!” I naravno svemu tome se mora znati cena. Veća cena nužno znači i veći uspeh. A to da li je sposoban da radi ono za šta je zadužen se ne dovodi u pitanje.

Najzad, pojam slobode. Govora, mišljenja, življenja

 

Sloboda je sve ono što smo svojim rođenjem stekli kao legitimno pravo. Srbiju i te kako pritiska nedostatak slobode. Iz dana u dan se radi na tome da se uguši slobodna svest, ispere i modifikuje onako kako to odgovara vrhu društvene piramide. Nesvesni sopstvene nesvesti, bombardovani i isprani mozgovi od strane nebitnih informacija hodaju po žici koja deli razum i ludilo. Rešenje postoji, leka ima. Cela stvar je prosta i jasna.
Ovom narodu je očajnički potrebno buđenje. Buđenje i pokret. Jedino tako se može napraviti neki preokret koji će potisnuti mediokritet. Za početak treba početi sa razdvajanjem bitnog i nebitnog. Tako se i sistem vrednosti može popraviti. Obratimo pažnju na vrednost stvari. Tek tad ćemo shvatiti da prava vrednost u stvari nema cenu.
"A u prolazu me dotakne miris noći i kaže - probudi se pokreni se. Probudi se - pokreni se!" (Milan Mladenovic)