Foto arhiva - Mionički zemljotres (foto: D. Ranković)
01.10.2014, 12:34
Obnova nezavršena, a poplave stigle
Valjevski kraj je 30. septembra 1998. pogodio razorni „mionički zemljotres“ od koga se još nismo oporavili, oko 6.500 kuća nit je izgrađeno nit je sanirano, a u maju su stigle katastrofalne poplave. Ne samo da posledice zemljotresa nisu sanirane nego država i lokalna vlast gotovo da nikakve pouke nisu izvukle za proteklih 16 godina. A i kako bi ako gotovo isti ljudi opet „jašu u političkom sedlu“!
Epicentar zemljotresa je išao planinskom gredom Suvobor – Maljen, najviše su stradale opštine Ljig i Mionica, a radilo se i gradilo svugde – od Uba do Osečine, gde gotovo da nije ni „drmnulo“ ni po Rihteru, ni po Merkaliju. Dobrim delom posledica je to odluke tadašnje vrhuške SPS-ove vlasti, koja se, tobož evropeizirana, i sada pita, o tome da uz obnovu domova treba graditi i infrastrukturu. Njihovi ondašnji pioniri, sada dečki u najboljim godinama ili jatorne junoše, tek su neupotrebljivi – jedina osobina koju poseduju je poslušnost do bola...
Koliko je para potrošeno za „obnovu i izgradnju“?
Niko nikada nije, čak ni u policijsko-tužilačkoj istrazi, a tek sada neće, ustanovio koliko je para potrošeno za „obnovu i izgradnju“. Muljalo se na sve strane, talili su se i „crni đavoli“ zarad asne, a sirotinja je, kako to biva, trpela (i još trpi). Pamtimo reči seljaka stradalnika iz Brežđa, ili Gornjeg Lajkovca podno Divčibara, svejedno, koji nam je, već prvih dana posle „stikije“, rekao: „Naša vlast radi po sistemu: ko ima, podaj mu - ko nema, ne daj mu!“. Vrhunac hohštapleraja ogleda se i u tome što su se pojedini čelnici mioničke vlasti, pošto su ispali iz sedla, našli među osnivačima lokalnog Udruženja „Epicentar“, koje je okupljalo nezadovoljne radom direkcija za obnovu, Opštinske i Okružne, uz nakanu da angažujući advokate pravdu potraže pred sudovima. Ni od toga, naravno, nije bilo ništa.
Manjkavost svojevremene policijsko-tužilačke istrage bila je pre svega u tome što su procesuirani pojedini izvršioci, a ne i nalogodavci. Krivične prijave su manje-više odbačene zbog nedovoljno dokaza, ali i zbog toga što nije logično da veću odgovornost ima direktor Okružne direkcije, koji je sprovodio odluke Saveta te direkcije, nego predsednik i članovi Saveta. Predsednik je, bar na počecima obnove, bivao resorni ministar, a članovi su bili predsednici opština Kolubarskog okruga! A ni vlasti, koje su smenile onu SPS-ovu do 2000-te, za čijeg je vakta najviše malverzacija i bilo, nisu baš bile rade da utvrde istinu i pozovu na odgovornost krivce, da urade ono što su u predizbornim kampanjama obećavale. „Vrana vrani oči ne vadi“, davno je rekao srpski seljak.
Pamtimo i to da se u policijskoj dokumentaciji tada našlo sijaset fotografija novoizgrađenih kuća u inim selima gotovo tik uz domove koje je zemljotres gotovo srušio ili ozbiljno oštetio, a u kojima se i dalje živelo. Nove kuće, u mnogobrojnim slučajevima dobijene „u belo“, služile su kao gostinske ili za prikazivanje novinarskim ekipama, koje se, ponekad, prisete i toga da se „mionički zemljotres“ doista i dogodio.
Posebna ludorija vlasti bila je da se svake godine (!) utvrđuju rang-liste po kriterijumima „na lastiš“. Da je postojala korektna rang lista, načinjena na počecima obnove, pitanje je da li bi danas još 6.500 oštećenih ljudi čekalo nešto što nikada dočekati neće! Teško da bi se u toj situaciji, koliko juče, gradile policijske stanice ili mini sportske dvorane (za „unjega malog“), gde god se kom političkom moćniku ćefne iako je obnova stambenih objekata vazda bila „apsolutni prioritet“.
Država je digla ruke od zaboravljenih stradalnika pre svega u Mioničkoj opštini.
Novca u budžetu Srbije više za to nema, a poodavno je smanjivan iz godine u godinu. Okružna direkcija postoji, a ne postoji. Zaposleni u njoj mesecima ne primaju plate, a ne bi da rade drugi (sličan) posao. Ideja prethodnog resornog ministra Velimira Ilića o tome da se Direkacija transformiše u Agenciji za socijalno stanovanje nije realizovana. Predsednikovanjem Saveta direkcije od nekadašnjih ministara, ponajpre zahvaljujući Novoj Srbiji, svelo se na to da tu funkciju obnašaju aparatčici...
Obnova kuća oštećenih majskim poplava, potom i klizištima, sve više liči na 16-to godišnju sanaciju posledica „mioničkog zemljotresa“. I u ovoj situaciji se ulazi u jesen, a stalno se obećava kako će sve kuće biti završene do kraja novembra. U to je teško poverovati jer iz Kancelarije za obnovu Vlade Srbije svakodnevno očekuju obećane donacije, koje samo što nisu... A sve i da se desi da obnova bude okončana do kraja novembra, svako pismen i normalan morao bi da zna kako se u novu kuću „prve godine ni dušman neuseljava“.